JoakimInterFest

ГРАН ПРИ ДЕВЕТОГ ЈОАКИМИНТЕРФЕСТА ПРЕДСТАВИ НАШ РАЗРЕД

Posted on Updated on

Source: www.joakimvujic.com

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ОДЛУКА ЖИРИЈА 9. ЈОАКИМИНТЕРФЕСТА
Жири Деветог ЈоакимИнтерФеста, у саставу Исидора Рајковић, Марко Сосич и председник Златко Паковић, одлучио је једногласно и једнодушно да додели следеће награде:

  1. Јоакимова награда за најбољу глумицу припада Марини Воденичар, за улогу Дејзи у представи „Носорог“, Ежена Јонеска, у продукцији Народног позоришта Кикинда. У представи која говори о извршењу бесмисленог налога, који се, као и сви налози свих диктатора овог света, увек представља као природна стихија, Марина Воденичар, изразила је и сву љупкост опасног оправдања коју људска бића изналазе да би том бесмислу приписала разлог, али, истовремено, и критички однос према тој љупкости. Њена игра пример је удвојене мотивације – мотивације лика и мотивације глумца. Лик верује у оправданост своје погрешне одлуке. Глумица зна и да је та одлука погрешна и како да то покаже, а да њен лик остане искрен. То је провалија између истине и искрености. И то је уметност Маринине глуме овде и сада.
  2. Јоакимова награда за најбољег глумца припада Ђорђу Марковићу, за улогу Жана у представи „Носорог“, Ежена Јонеска, у продукцији Народног позоришта Кикинда.Ђорђу Марковићу пошло је за руком да монструозни чин преображаја човека у носорога, појединца у крдо, глуми као једноставну дечју игру. Спојивши оно смехотресно са ужасним, весело са страшним, строгу комичку форму са флуидним трагичким садржајем, Марковић је отелотворио дух гротеске, у свом чистом виду, као дух нашег времена.
  3. Јоакимова награда за визуелност припада сценографу Крсти Џидрову и костимографкињи Марији Пупучевској, у представи „Наш разред“, Тадеуша Слобођанека – продукција Театар за деца и младинци из Скопља. Сценограф Крсте Џидров и костимографкиња Марија Пупучевска претворили су време у простор. Време трагичног историјског збивања у пољском селу Једвабне, у којем су 1941. године мештани на свиреп начин убили 1.600 својих суграђана Јевреја, не обазирући се чак ни на узраст, ускрснули су као естетски чин на маленом простору сцене скопског Театра за децу и омладину. Њихово динамичко сценографско и костимографско дело обухвата и глумачку игру – покрет и гесту сваког појединачног глумца, покрете и гесте глумачких група. То је живи простор.
  4. Јоакимова специјална награда за колективну игру и друштвени ангажман припада глумачком ансамблу представе „Трпеле“, Београдског драмског позоришта.Јадранка Селец, Даница Ристовски, Наташа Марковић, Милена Павловић Чучиловић, Милица Зарић, Паулина Манов, Слађана Влајовић показују шта је то друштвена одговорност глумца данас и како се на њу, са позоришне сцене, наговара публика. Није, наиме, ствар у томе да се тек игра један комад са друштвено важном темом, каква је, без сумње, злостављање жена, него то да друштвено ангажована представа настаје тек кад сваки глумац, свака глумица, сопствену бригу над проблемом и сопствену жељу да се он реши претвори у алатницу за сопствени глумачки израз. Ансамбл представе „Трпеле“ успоставио је синергију ових брига и ових глумачких исказа, чистих као суза.
  5. Јоакимова награда за најбољу режију припада Снежани Тришић за представу „Носорог“, Ежена Јонеска, у продукцији Народног позоришта Кикинда. Снежана Тришић остварила је, јасно и разговетно, сву потенцијалну позоришну комплексност Јонесковог драмског дела „Носорог“. То јесте дело о апсурду постојања човека и света, како се о томе уобичајено говори већ пола века, и ми смо, гледајући ову представу, тај апсурд осетили као да га додирујемо сопственим прстима, али, још више од тога, Тришићева нам је открила и тајну тог апсурда, да он постојању даје и саму жељу – жељу да се воли и да се игра. Пред нама је људски апсурд, који улива страх у кости, пукао овде као видик ка врлини да се, против стихије страха и насиља, може живети храбро.
  6. Јоакимова награда за најбољу представу у целини припада делу „Наш разред“, Тадеуша Слобођанека, у режији Владимира Милчина, продукција Театар за деца и младинци из Скопља. Представа „Наш разред“, редитеља и учитеља режије и глуме Владимира Милчина, велики је школски час драмске позоришне уметности. Сви елементи позоришног дела у њој су доведени до врхунца, прожимајући се тако и толико да постају оно друго. Пред нашим очима костим се претвара у глумачко умеће, глумачко умеће у архитектуру, сценографија у музику, музика у реч, реч у слику, слика у мисао, мисао у глуму. Ето, то је велико заједничко уметничко дело. У њега је уграђено огромно редитељско искуство, најређе врсте, и аутентични ентузијазам младих глумица и глумаца, али, без еуфорије. Тај ентузијазам  претворио се у мудрост, као што се време претворило у простор.

У Крагујевцу, дана 13. октобра 2014. године.

See on Scoop.itКњажевско-српски театар Knjaževsko-srpski teatar Княжеско-сербский театр

Advertisements

JOAKIMINTERFEST 2014

Posted on Updated on

JOAKIMINTERFEST 2014.

9. Međunarodni pozorišni festival

9th International Theatre Festival

RAT U NAMA I OKO NAS

JoakimInterFest se održava svake godine od 7-15. oktobra u Kragujevcu, Knjaževsko–srpskom teatru.

Na ovogodišnjem JoakimInterFestu u takmičarskom delu festivala biće izvedeno sedam predstava iz šireg regiona.

9-joakimfest
Kazalište Virovitica/Narodno pozorište Tuzla, predstava Revizor, autor Nikolaj Vasiljević Gogolj, režija Dražen Ferenčina.
Beogradsko dramsko pozorište, predstava Trpele, autori Milena Depolo i Boban Skerlić, režija Boban Skerlić.
Narodno pozorište Republike srpske Banja Luka, predstava Lutkina kuća (Nora), autor Henrik Ibzen, režija i izbor muzike Nebojša Bradić.
Narodno pozorište Kikinda, predstava Nosorog, autor Ežen Jonesko, adaptacija i režija Snežana Trišić. 
Slovensko narodno gledališče Nova Gorica, predstava Susret, autor Nina Mitrović, režija Primož Bebler.
N. U. Teatar za deca i mladinci Skopje, predstava Naš razred, autor Tadeuš Slobođanek, režija Vladimir Milčin. 
Bosansko narodno pozorište Zenica, predstava Majstor, autor Ronald Harvud, režija Dino Mustafić. 
U čast nagrađenih: Pozorište Timočke Krajine Zoran Radmilović Zaječar, predstava Kabare Nušić, adaptacija i dramaturgija Dimitrije Kokanov i Jovana Tomič, režija Jovana Tomić.

http://joakimvujic.com

КЊАЖЕВСКО-СРПСКИ ТЕАТАР — Репертоар за септембар 2014. године

Posted on Updated on

Source: www.joakimvujic.com

 ИЗ ГЛАВЕ

уторак, 2. септембар, 21 сат Сцена Јоаким Вујић

 ПРЕВАРАНТИ У СУКЊИ

понедељак, 15. септембар, 20 сати Сцена Јоаким Вујић

Госпојинске свечаности

Милунка Савић – монодрама

уторак, 16. септембар, 20 сати Сцена Јоаким Вујић

ЗЕЛЕНИ ЗРАЦИ

среда, 17. септембар, 20 сати Сцена Јоаким Вујић

БАЈКА О МРТВОЈ ЦАРЕВОЈ КЋЕРИ

четвртак, 18. септембар, 20 сати Сцена Јоаким Вујић

 ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ЛУДАКА

субота, 20. септембар, 20 сати Сцена Јоаким Вујић

 УБИТИ ПТИЦУ РУГАЛИЦУ

уторак, 23. септембар, 20 сати Сцена Јоаким Вујић

 ПРЕВАРАНТИ У СУКЊИ

четвртак, 25. септембар, 20 сати Сцена Јоаким Вујић

 Гостовање НП Бора Станковић Врање

АУТОПУТЕМ

петак, 26. септембар, 20 сати Сцена Јоаким Вујић

ХЛАДЊАЧА ЗА СЛАДОЛЕД

субота, 27. септембар, 20 сати Сцена Јоаким Вујић

See on Scoop.itКњажевско-српски театар Knjaževsko-srpski teatar Княжеско-сербский театр

СЕЋАЊЕ – МАЈДА ЂОРЂЕВИЋ ГОРИНШЕК (1931–2014)

Posted on Updated on

majda1velika

Source: www.joakimvujic.com

У Крагујевцу је у понедељак, 21.јула преминула глумица Мајда Ђорђевић-Гориншек, дугогодишњи члан ансамбла Књажевско-српског театра.
Рођена је 1931. године у Марибору у Словенији. Глуму је дипломирала 1955.године на Факултету драмских уметности у Љубљани. Први глумачки ангажман је имала већ 1955.године у Копру, а потом и у родном Марибору где је радила од 1956. до 1958.године. Од 1959. до 1961. ангажована је у Народном позоришту у Тузли, а од 1961. до 1963. у мостарском позоришту. Од 1963. је члан крагујевачког Театра на чијој сцени је одиграла велики број разноликих улога и била део нашег ансамбла скоро три деценије, односно све до одласка у пензију 1991.године.
Мајда Ђорђевић-Гориншек је за свој рад више пута награђивана. За улогу Беатрице у Шекспировој Много буке ни око чега 1961.године добила је годишњу награду Удружења драмских уметника Босне и Херцеговине. За улогу Татјане у Малограђанима Максима Горког награђена је 1970. године на позоришним сусретима Јоаким Вујић у Лесковцу.

КРАГУЈЕВАЦ КАО BRODWAY

Posted on

fffff125nx2t (1)ПРЕВАРАНТИ У СУКЊИ – текст Кен Лудвига у преводу Ђорђа Кривокапића – режија Милић Јовановић – КЊАЖЕВСКО СРПСКИ ТАТАР, Крагујевац – петак, 20. јун 2014.
Имамо обичај да – недовољно обавештени – поистовећујемо популарни, булевараски театар са представама лондонског Wест Енда и њујоршког Броадwаyа и да све то паушално багателишемо и омаловажавамо, као стриктно малограђански театар комерцијалне забаве. При том заборављамо да су сви најбољи амерички и британски писци прошлог века – сви имали представе баш у тим позоришним улицама, у које хрле туристи из целог света, гледају представе које се играју девет пута недељно и плаћају баснословне цене улазница – сигурно не без разлога! Разлог је углавном у веома високом квалитету продукције. Можете мислити како се ту бори за квалитет, кад само у Великој Британији има посла за свега 5 посто глумаца! Шта ради оних 95 посто – колико се труде да буду присутни на свим аудицијама и кастинзима за сваку представу, да и сами постану део оне петопроцентне радне мањине?… Колико вежбају код куће, колико прате, преко својих агената – у којим се комадима тражи замена за глумца који се уморио од играња после једне или две године у истом комаду, или је добио добру филмску понуду? А како се тек стављају комади на репертоар тих најпрестижнијих позоришних кућа? Постоји пракса ПРОВЕРЕ сваке представе претходним турама по мањим и већим градовима, по неколико месеци, па тек потом почиње, уз велику најавну процедуру – представљање новог комада на Броадwаyу и тек тада прави, опасни критичари великих новина оцењују те тако припремљене и наравно – скупе продукције.
У тако великој конкуренцији, писац Кен Лудвиг остварио је неколико муњевитих успеха, од којих је и LEEDENG LADUS – ПРЕВАРАНТИ У СУКЊАМА сам и режирао. Тај успех био је сасвим оправдан – текст је заиста перфектан – оригиналан, разумљив, игрив, атрактиван, брз, духовит и паметан. Ликови су конципирани занимљиво и разиграно, оригинално и вешто. Публика има пред собом материјал који се реферише на једну од најпопуларнијих Шекспирових комада – Богојављенска ноћ – прати неке елементе фабуле, преокрете, главне чворове радње и – што је најважније – користи оне позоришне посластице, које и публика и глумци највише воле – пресвлачење ликова у одећу супротног пола и у томе тражи забавну, али вратоломну играрију која доводи до салви смеха у публици и пружа глумцима богато поље за живу креацију која се памти! Дакле – прича овог комада – у одличном преводу Ђорђа Кривокапића и у виспреној режији Милића Јовановића, врло је једноставна. Два глумца из Енглеске играју по америчкој провинцији неколико фрагмената Шекспирових комада и једва зарађују за пуко преживљавање. Ипак – имају много обожаватеља, тим пре што су они припадници високо цењене британске глумачке школе – дипломирали су на најпознатијој академији у Лондону – Р.А.Д.А – Роyал Аццадемy оф Драматиц Арт, где се нарочито увежбава Шекспиров језик и дело. Ипак – позориште, наравно, губи финансијску битку са филмовима и телевизијом, а поготово је тешко пронаћи празан театар и у америчкој провинцији, чији власник је рад да сцену изнајми двојици глумаца који играју, сасвим старински и хистрионски – само некакве ФРАГМЕНТЕ познатих комада. Укратко – овој двојици, као што су глумци код Островског – Срећковић и Несрећковић – овде Лео и Џек – слабо иде – немају ни цвоњка… сасвим Чаплиновска ситуација. И наравно – случајно проналзе у неким локалним новинама на које набасају у неком возу између недођије и даљине – један кобни ОГЛАС! Нека стара госпођа тражи своје давно изгубљене сестричине, да им остави велико наслеђе – по милион долара, кесх! Овамо намо, и ова два вешта глумца, одлуче да се представе старој госпођи као њене две непознате рођаке и – наравно, почињу да играју ЖЕНЕ! Ту онда настаје низ ујдурми у врло спретно написаном тексту… све врсте односа полова и разне врсте ситуација, у којима се дешавају неочекивани обрти и напетости – а публика УЖИВА у свакој секунди веселе забаве, која се, наравно, као свака добра комедија – од Антике до данас – завршава венчањем! И то са – два венчања – оба сирота глумца надју жене свог живота и коначно се смире у малограђанској срећи и великој љубави!
ПРЕВАРАНТИ У СУКЊИ су прави глумачки златни рудник! Пре свега за два главна лица – путујуће глумце које у крагујевачкој представи играју Душан Станикић и Ђорђе Симић, али и за све остале личности ове урнебесне комедије, на меру првокласног водвиља, који нас све подсећа да је уметничка вештина залог супериорности над ништавилом свакодневне несигурности и песимизма. Дакле – видели смо један разигран и моћан ансамбл за кога нема тајне – у покрету, у гесту, у иронији, у заносу, у брзини измене односа, у лакоћи и веселости прилагођавања ситуацијама, у ведрим цитатима Шекспира, у ритму и темпу незаустављиве лакрдије, у појмовнику позоришних гегова, доживљених искреним еротизмом комичарског надахнућа. Публика и глумци били су – једно! Тај шармантни дијалог – као неко љубавно флертовање – зајубљивање у успешно савладану, сад једну, сад другу препреку, у фабули и карактеризацији ликова, праћењу раста и усложњавања сценске машинерије, разиграност и увежбаност игре – све је то дизало ентузијазам у гледалишту и показивало супериорност позоришта и уметности, као лек и као путоказ ПОБЕДЕ над дилемама и свакодневним јадима, који делују поразно и испразно, понижавајуће и смртоносно на животну енергију, која се гаси пред зидом непремостивих проблема. Другим речима – представа ПРЕВАРАНТИ У СУКЊИ довела је Броадwаy и Wест Енд право у несрећни и обезглављени Крагујевац и показала на најбољи начин да људи имају енергију од које се ствара Бољи живот, само ту енергију, као у уметности – вештином, интелигенцијом, креативношћу, дисциплином… треба АФИРМИСАТИ. И овде је она била заиста првокласно доказана!
Поред двојице бриљантних младих глумаца, који су савршено одиграли и мушке и женске делове својих улога – шармантно, лукаво, спретно, духовито, са великим комичарским даром, укусом и енергијом – одличне улоге направули су СВИ глумци у представи – заносна Катарина Митровић, разиграна Дарија Нешић, стриктни Никола Милојевић, бескрајно симпатична у лику распеване старице на умору – Марина Перић Стојановић, разобадани доктор – еротоман у годинама Здравко Малетић и његов несигурни, комични син Чедомир Штајн. Сви су они одиграли пуним плућима сваку секунду овог вртоглавог комада – базираног на двоструким и троструким забунама шекспировске инспирације. Много им је помогла кореографкиња Вера Обрадовић Љубинковић, која је поставила много заносних цака и цакица у сценском покрету глумаца, тако да су имали бескрајне изражајне могућности, геста, става и покрета, да нас изненадјују до самог краја представе. Једноставан и функционалан – сасвим позоришни декор, направио је мајсторски и сликовито, сценограф Миливоје Штуловић. Костими Јелене Јањатовић деловали су апсолутно светски – духовити у кроју и материјалу, функционални и тачни за изразе карактера ликова. Музика Драгослава Танасковића пратила је ритам комада и подвлачила – сасвим оригиналним звуком сценске догађаје и доводила их лако до усијања.
Ова сасвим бродвејска представа оставила је без даха крцату салу публике у Крагујевцу, која није штедела дланове за бурни аплауз. Честитам! Браво!
Горан Цветковић, Радио Београд 2 – понедељак, 23. јун 2014.

ЈОАКИМОВИ ДАНИ | Facebook

Posted on Updated on

See on Scoop.itКњажевско-српски театар Knjaževsko-srpski teatar Княжеско-сербский театр

www.joakimvujic.com

03.мај 18:00 – Сцена Љуба Тадић, ОТВАРАЊЕ ЈОАКИМОВИХ ДАНА, видео пројекција представе ЧУДО ПО ЈОАКИМУ 
04.мај 20:00 – Сцена Јоаким Вујић, ЧУДО У ШАРГАНУ, Народно позориште УЖИЦЕ 
09.мај 20:00 – Сцена Јоаким Вујић, МОНОДРАМА „ГЛЕДАЊЕ“ Продукција 2012 Београд, игра – ВАЊА МИЛАЧИЋ 
10.мај 20:00 – Сцена Јоаким Вујић, ВИНА И ПИНГВИНА, Краљевачко позориште
12.мај 19:00 – Галерија Јоаким, “ИЗЛОЖБА СЦЕНОГРАФИЈА СЛИКАРА МИЛИВОЈА ШТУЛОВИЋ“, Галерија ЈОАКИМ
12.мaj 20:00 – Сцена Јоаким Вујић, ЗЕЛЕНИ ЗРАЦИ, Књажевско-српски театар, Затварање Јоакимових дана

МИОДРАГ МИЛЕ МАРИЋ (1925-2014)

Posted on Updated on

See on www.joakimvujic.com Миодраг Миле Марић Глумац Миодраг, чика Миле Марић рођени је Крагујевчанин (1925. године), из тадашње Пашићеве улице (после рата Ђуре Ђаковића а данас Драгослава Срејовића). Био је треће дете после две сестре.  Отац Владимир педесет година је имао кројачку радњу на крагујевачкој пијаци. У крагујевачкој Гимназији Миле завршава малу матуру, а рат га затиче као ученика петог (и то баш одељења пето-три) разреда. Стрељање је преживео сасвим случајно. После рата писао молбу министру да настави школовање у економској школи, тада трговачкој академији, али позориште га све више привлачи. Почиње да игра у „Абрашешевићу” у представама Чика Пере Ненковића, статира у Театру и у драмској секцији Економске школе. Ту га, после извођења Чеховљеве једночинке „Јубилеј”, ангажује Рајко Радојковић (редитељ и управник, који ће касније отићи у Ниш) за сталног глумца у позоришту – са четрнаестим платним разредом. – Тада није постојала ни једна глумачка школа, занат се учио од старијих колега. Све сам представе престајао у суфлерској кули „крадући” потезе од глумаца са искуством, говорио је чика Миле. У то време Министарство је глумце декретом распоређивало по позориштима широм земље и када је Мија Алексић пребачен у Београд,  Миле Марић „ускаче” уместо њега као Алекса Жуњић у „Сумњиво лице”. После три сезоне, одлази у Краљево, где је ансамбл у оснивању и тамо за три сезоне тумачи запажене улоге, а затим једну сезону проводи у Никшићу. Од сезоне 1956/57. поново га ангажује тадашњи крагујевачки управник Радомир Коминац. У ансамблу наше куће затиче: Љубу Ковачевића, Буду Јеремића (са којим се и окумио), Пендулу, Милу и Рајка Стојадиновића, Милеву Жикић, Бранку Црномарковић, Бобу Динића, Симу Ерчевића, Николу Јурина, Јеврема Урошевића, Немању Северинског, Бруна Рајића, Владимира Савића, Мајду Гориншек-Ђорђевић, Душицу Митровић-Димитријевић… – Какав смо ми моћан асамбл били. Играли смо европски и светски репертоар. За то време најмодерније представе попут „Луси Краун”, „Плачи вољена земљо”, „Блудница достојна поштовања”… Први смо играли „Сеоску учитељицу” Раше Плаовића са Љубицом Јањићијевић у насловној улози. Гостовали смо по Босни, Хрватској, Словенији, у иностранству, а нашу позоришну продукцију пратили су критичари калибра Елија Финција, Слободана Селенића, Петра Волка…, истицао је он пуна срца.   – Били смо претплаћени на награде, умео је да се присети Чика Миле Марић тог „златног доба” крагујевачког Театра и времена када је сарађивао са таквим позоришним великанима, редитељима: Ацом Ђорђевићем, Беловићем, Душаном Михајловићем… Волео је и да „подсети” како су „Вујићевци” са представом „Мистер долар” обишли читаву Словенију, гостовали у Сплиту, Задру, Шибенику… А, кад је наше позориште 1969. године изгорело, управници из Мостара и Тузле стигли су возовима да нас одмах ангажују за турнеје по Босни, истицао је он са поносом у последњем интервјуу који је дао „Независној светлости” 2002. године. Тадашње његове колеге и он живели су за позориште. О томе колико је  волео и ценио свој посао и био спреман да се за њега жртвује Чика Миле Марић показао је када је 1971. године сахранио оца у шеснаест часова, а само три сата касније певао је из свег гласа у најдуговечнијој престави свих времена крагујевачког позоришта –  „Прстен у извору”. – Жао ми оца, али ми жао и да се откаже распродата сала, био је његов једини коментар правог професионалца. Казивао је ида му је ипак, од свих награђених представа најдража била „Камен за под главу” Јована Глигоријевића Калета, која је на Сусретима „Јоаким Вујић” у Нишу 1977. године освојила чак девет награда,  а у којој је он према сопственим речима , одиграо улогу живота. – То је круна моје каријере, улога је на сусретима награђена дуплим Јоакимом (жири и град домаћин), а „легла” ми је због тога што ја, и као човек, увек имам ноту покровитељског, заштитничког… Никада никога нисам потцењивао, оговарао,…а умео је да каже и да је глумачки добро што се од младости није „фахирао”. Подједнако је тумачио карактерне драмске улоге (Вурм „Сплетка и љубав”, Лука „На дну”, Арсојевић „Смрт Уроша Петог”, Зибербрант „Глембајеви”, СС Клаус „Песма”, Хаџи Тома) и комичне, попут Ујка Васе и Жевакина. Играо је  главне, носеће роле, али и „носио тацне”, у оним улогама које су по њему, као глумцу  старог кова, служиле да „подшпрајцују представу” и помогну колективу. За свој уметнички рад добио је бројна признања, како у матичној кући, тако и на страни међу којима су  и награде  Јоаким на Сусретима за улоге: Џамбе у „Тамном вилајету”, Луке у култном комаду нашег Театра „На дну”,  као и специјалног Јоакима за сценски говор, такође на Сусретима. Добитник је и Прстена са ликом Јоакима Вујића Књажевско-српског театра 2003. године, од којег се никада није одвајао. Званично, у пензију је отишао премијером Мрожековог комада „Танго”, 1989. године. То је била његова 194. улога. Ипак, то није значио прекид „вечне љубави” између чика Милета Марића и његовог Театра. -Говорио је да глумац никада не иде у пензију. Тога се и придржавао а цифру до 200 улога и премијера достигао је као ветеран играјући глумачке медаљоне у комадима: „1918”, „Боже мили чуда великога”, „Хамлет из Мрдуше Доње”, „Илуминација на селу”, „Шта је то у људском бићу, што га вуче према пићу”… И, остао је веран Театру до краја. До недавно, све док га је здравље служило није пропуштао дешавања у својој позоришној кући, било да је реч о премијерама, фестивалима, свечаностима или чак обичним позоришним дружењима и прославама.