Pozorište

У КРАГУЈЕВЦУ ОТВОРЕН 12. ЈОАКИМИНТЕРФЕСТ

Posted on

www.joakimvujic.com
Представом “Илузије“ у извођењу Установе културе “Вук Стефановић Караџић“ из Београда, по тексту руског драмског писца, Ивана Вирипајева, отворен је 12. ЈоакимИнтерфест у Крагујевцу. Ово је прича о два брачна пара који после 50 година брака, пред лицем смрти, поново себи постављају питања: кога су волели и какве су животе проживели једни поред других. Глумци Горан Јевтић, Катарина Марковић, Милутин Милошевић и Соња Колачарић тумаче четири лика који једни другима и публици говоре лажи и истине о животу и љубави.
Директор Књажевско-српског театра, Милош Крстовић захвалио се граду Крагујевцу као покровитељу фестивала и Министарству културе и информисања које је подржало овогодишњи ЈоакимИнтерфест. Крстовић је истакао да је владало велико интересовање публике за овај фестивал и да су све улазнице унапред продате.
Селектор овогодишњег фестивала, књижевник и директор Битеф театра, Милош Латиновић, одабрао је седам представа које долазе из Русије, Полљске, Бугарске, Мађарске, Хрватске, али и из домаћих реномираних позоришта. Обједињене су заједничком темом или поднасловом “Океан театар“. Латиновић је истакао да су фестивали данас оно што су некада били сајмови за привилеговане варошице и градове. Такву привилегију има и Крагујевац који негује два препознатљива фестивала – Јоакимфест и ЈоакимИнтерфест.
ЈоакимИнтерфест као фестивал има интересантну и разуђену структуру онога што можете да доведете као селектор. Даје вам ширину и могућност да се играте жанровима, да доведете нешто што објективно не можете да уклопите у неке друге фестивале. Ја сам кренуо од тога да покушам да нађем једну потпуну жанровску разноликост у том неком мору позоришта, а да опет повежем то на неки начин и ту сам пронашао пре свега глумачку игру. Видећете добре глумце, глумце који апсолутно плене и освајају тај простор сцене који им се нуди и то ће бити линија која ће повезати све ове представе и жанрове – истакао је селектор Милош Латиновић.

Овогодишњи ЈоакимИнтерфест отворио је Миљан Бјелетић, члан Градског већа за културу. Током наредних седам дана бићемо у прилици да гледамо квалитетна позоришта, да се радујемо њиховим наступима, у представама које је одабрао овогодишњи селектор, Милош Латиновић. А позоришна уметност је као и друге уметности, она нема тих оквира, нема граница, она је као море. У том мору уметности, одабрано је седам острва, седам тема, седам прича, и пре него што упловимо у море уметности у нашем театру, ја бих замолио наш жири – госпођу Радмилу Живковић, глумицу, драматурга Ђорђа Милосављевића и редитељку Слађану Килибарду, да пловећи тим морем препознају најбољи уметнички израз, најбољу представу, глумца, глумицу, и све оно ново, уметнички вредно, што доноси овогодишњи ЈоакимИнтерфест – рекао је Миљан Бјелетић
Град Крагујевац 

JIF03

Advertisements

КЊАЖЕВСКО-СРПСКИ ТЕАТАР — РЕНАТИ УЛМАНСКИ УРУЧЕНА СТАТУЕТА ЈОАКИМ ВУЈИЋ

Posted on

www.joakimvujic.com

RenataUlmanski2017

Синоћ је на сцени Јоаким Вујић Књажевско-српског театра директор овог позоришта Милош Крстовић уручио Статуету ЈОАКИМ ВУЈИЋовогодишњој добитници, нашој прослављеној глумици Ренати Улмански. Крстовић је подсетио да се од 1985. године, када је ово признање установљено, до данас Статуета ЈОАКИМ ВУЈИЋ додељује најеминентнијим српским глумцима, писцима, редитељима, сценографима и композиторима за изузетан допринос развоју позоришне уметности у Србији.
Жири за доделу Статуете ЈОАКИМ ВУЈИЋ у саставу: мр Војо Лучић, председник жирија, позоришни критичар Жељко Јовановић, драматург Марија Солдатовић и глумци Ивана Недељковић и Чедомир Штајн у јануару 2017.године једногласно је донео одлуку којом се Статуета додељује познатој српској глумици Ренати Улмански.
Жири у образложењу ове одлуке је наводи: Рената Улмански је омиљена глумица свих генерација са вишедеценијском успешном каријером филмске, телевизијске и позоришне глумице. Позоришне сцене на којима је играла оплеменила је својом уметничком јединственошћу бојећи драмске ликове особеним шармом и топлином. Својим дугогодишњим посвећеним глумачким ангажманом и постигнутим уметничким резултатима Рената је дала изузетан допринос развоју позоришне уметности у Србији.
Добитница Статуете ЈОАКИМ ВУЈИЋ, Рената Улмански примајући ово велико признање рекла је да је на почетку своје глумачке каријере у Атељеу 212 играла у представи Театар Јоаким Вујић, као и у више телевизијских филмова који су снимани по Вујићевим текстовима. Након више од два века на сцени најстаријег позоришта у Србији чуле су се Вујићеве речи о значају позоришта које је изговорила Рената Улмански, нагласивши да се њима и данас шаље иста “молба, захтев, опомена”.
У препуној сали крагујевачког позоришта изговорила је песму Исидоре Секулић Молитва пред топчидерском црквом , што је крагујевачка публика поздравила громогласним аплаузом.
Након уручења овог, за позоришни живот Србије, значајног признања, а у част лауреаткиње изведена је представа Врапчић по тексту Наташе Илић, у режији Милоша Јагодића.

Јоакимови дани 2017

Posted on Updated on

www.joakimvujic.com

ЈОАКИМОВИ ДАНИ 2017.

Ревија позоришних представа у част домаћег писца

Јоакимови дани се одржавају у Књажевско-српском театру од 03-08. маја

Традиционална манифестација ЈОАКИМОВИ ДАНИ која представља ревију позоришта из Србије у избору Књажевско-српског театра и овај пут је посвећена домаћем писцу. Ова позоришна смотра је део ђурђевданских свечаности и одржава се од 03-08. маја у нашем Театру. Позоришна публика у Крагујевцу имаће прилику да погледа представе које су рађене по делима наших најзначајнијих драмских писаца ( Нушић, Стерија, Станковић…) а које изводе ансамбли позоришта из  Ужица, Врања, Сремске Митровице, Крагујевца и  Београда.

И овај пут у жижи је домаћи драмски писац као основа нашег драмског живота, кога публика најрадије препознаје и воли. Позориште као огледало духовности и стварности и овај пут дочараће вам све оно што нас окружује, боли и радује, све чему се смејемо и што нас узбуђује, а тиче се само нас и наше стварности.

Пред вама су НАРОДНИ ПОСЛАНИК, ЈАВНА ЛИЧНОСТ, ПОМАХНИТАЛИ, КИР ЈАЊА, а Ревију Јоакимови дани затвориће  Позориште Бора Станковић из Врања са представом РУЖА, УВЕЛА коју је по тексту Боре Станковића и у драматизацији Јелене Мијовић режирао Милан Нешковић. Ова представа је уврштена у званичну селекцију овогодишњег Стеријиног позорја. Јоакимови дани славе позориште и домаћег писца и представљају прилику да наша позоришна публика види представе из продукције других српских позоришта, а које су рађене по текстовима домаћих аутора.

joakimovidani2017

Порука Изабел Ипер за Светски дан позоришта 2017.

Posted on Updated on

IzabelIper
Isabelle Huppert

ИЗАБЕЛ ИПЕР

www.joakimvujic.com

Поводом Светског дана позоришта, а у знак наставка успешне сарадње са Филолошко-уметничким факултетом у Крагујевцу, за студенте овог факултета биће изведена монодрама Дневник једног лудака у режији Душана Станикића и извођењу Ивана Видосављевића. Пре почетка представе биће прочитана порука француске глумице Изабел Ипер, ауторке овогодишње поруке за Светски дан позоришта.
Светски дан позоришта се на иницијативу Међународног позоришног института (ИТИ) од 1961. године обележава широм света. На тај дан позоришни посленици организују разне позоришне манифестације на којима се традициопнално чита међународна порука коју, на позив Међународног позоришног института, увек пише позоришна личност светског угледа. Прву поруку за Светски дан позоришта написао је Жан Кокто 1962.

ПОРУКА ИЗАБЕЛ ИПЕР ЗА СВЕТСКИ ДАН ПОЗОРИШТА 2017.

Ево, дакле, већ 55 година да се сваке године у пролеће одржава Светски дан позоришта. Један дан, односно 24 часа који почињу тамо негде у позоришту НО и Бунраку, затим пролазе кроз Пекиншку оперу и Катхакали, задржавају се између Грчке и Скандинавије, од Есхила до Ибзена, од Софокла до Стриндберга, између Енглеске и Италије, од Саре Кејн до Пирандела, и Француске, између осталих, у којој се налазимо и у којој је Париз ипак светски град који прима највише страних ансамбала. Потом нас наших 24 часа воде од Француске у Русију, од Расина и Молијера до Чехова, онда прелазе Атлантик да би завршили у неком калифорнијском кампусу где млади људи можда поново измишљају позориште. Јер позориште се увек поново рађа из свог пепела. Оно је само конвенција коју неуморно треба рушити. Тако оно остаје живо. Позориште има бујан живот који изазива простор и време, најсавременији комади хране се прошлим вековима, најкласичнији репертоари постају модерни сваки пут кад се поново поставе.
Светски дан позоришта свакако није дан у обичном смислу наших свакодневних живота. Он поново оживљава један огроман простор-време, а да би се говорило о простор-времену, хтела бих да призовем једног француског драматурга, толико генијалног колико дискретног, Жана Тардјеа. Што се тиче простора, он пита “који је најдужи пут од једне тачке до друге…” Што се тиче времена, он сугерише “да се у десетинкама измери време које је потребно да се изговори реч ’вечност’“. За простор-време он каже и ово: „Одредите у свом духу, пре него што заспите, било које две тачке у простору и израчунајте време које је потребно, у сну, да одете од једне до друге.“ Задржаћу реч „у сну“. Рекло би се да су се Жан Тардје и Боб Вилсон срели. Наш Светски дан позоришта можемо такође да резимирамо сећајући се Семјуела Бекета чија Вини у свом жустром стилу каже: „Ох, какав би ово леп дан био.“ Размишљајући о поруци коју имам част да изговорим, сетила сам се свих тих снова из свих тих сцена. Стога, ја не долазим сама у ову салу УНЕСЦО, сви ликови које сам глумила на сцени прате ме, улоге за које се чини да их напуштамо кад се заврши представа али које воде у вама неки подземни живот, спремне да помогну или униште улоге које долазе за њима: Федра, Араминта, Орландо, Хеда Габлер, Медеја, Мертеј, Бланш Дибоа… Прате ме и сви ликови које сам волела и којима сам аплаудирала као гледатељка. И ту припадам целом свету. Ја сам Гркиња, Африканка, Сиријка, Венецијанка, Рускиња, Бразилка, Персијка, Румунка, Јапанка, Марсељка, Њујорчанка, Филипинка, Аргентинка, Норвежанка, Кореанка, Немица, Аустријанка, Енглескиња, заиста цео свет. Права мондијализација је у томе.
Године 1964. поводом овог Дана позоришта, Лоренс Оливије најавио је да је, после више од једног века борбе, у Енглеској коначно створено национално позориште за које је он желео да буде и међународно позориште, бар по свом репертоару. Врло добро је знао да Шекспир припада свима на свету.
Било ми је драго кад сам сазнала да је прва порука за Светски дан позоришта 1962. године била поверена Жану Коктоу, с пуним правом, будући да је он, зар не, аутор једног „путовања око света за 80 дана“. Ја сам свет обишла другачије, учинила сам то кроз 80 представа или 80 филмова. Кажем и филмова, јер не правим никакву разлику између играња у позоришту и играња на филму, што изненади сваки пут кад то кажем, али тачно је, тако је. Никаква разлика.
Говорећи овде, ја нисам ја, ја нисам глумица, ја сам само једна од бројних личности захваљујући којима позориште наставља да постоји. То је помало наша дужност. И наша потреба. Како да кажем: Не постоји позориште због нас, пре ће бити да ми постојимо захваљујући њему. Позориште је врло снажно, отпорно, оно преживљава све, ратове, цензуре, мањак новца. Довољно је рећи „декор је празна сцена неке неодређене епохе“ и пустити глумца да уђе. Или глумицу. Шта ће он учинити? Шта ће она рећи? Хоће ли они разговарати? Публика чека, сазнаће, публика без које нема позоришта, немојмо то никада заборавити. Једна особа у публици је публика. Али ипак не превише празних седишта! Осим код Јонеска… На крају Старица каже: „Да, да, умримо у пуној слави… Умримо да бисмо ушли у легенду… Бар ћемо имати улицу која ће носити наше име…“
Светски дан позоришта постоји 55 година. За 55 година ја сам осма жена коју су замолили да изговори поруку, коначно, не знам да ли је реч „порука“ одговарајућа. Моји претходници (мушки род се намеће!) говоре о позоришту маште, слободе, порекла, говорили су о мултикултурном, лепоти, питањима без одговора… Године 2013, дакле само пре четири године, Дарио Фо каже: „Једино решење за кризу јесте нада да ће се против нас, а пре свега против младих који желе да пригрле уметност позоришта, организовати велика хајка: и да ће један нови нараштај глумаца, из овако наметнутих околности, извући незамисливу добробит за једно ново позориште.“ Незамислива добробит је лепа формулација достојна да се нађе у неком политичком програму, не? …будући да сам у Паризу, и то пред скорашње председничке изборе, предлажем онима који изгледа желе да нама владају да пазе на незамисливе добробити које доноси позориште. Само без хајке!
Позориште је за мене други, оно је дијалог, одсуство мржње. Пријатељство међу народима, не знам тачно шта то значи али верујем у заједницу, у пријатељство гледалаца и глумаца, у заједништво свих оних које позориште окупља, оних који га пишу, оних који га преводе, оних који га осветљавају, облаче, декоришу, оних који га тумаче, оних који се њиме баве, оних који у њега иду. Позориште нас штити, пружа нам заклон… Верујем да нас воли… онолико колико ми волимо њега… Сећам се једног редитеља старог кова који је пре подизања завесе, иза кулиса, свако вече говорио чврстим гласом: „Места за позориште!“ Биће то реч за крај. Хвала.

Са француског језика превела Кристина Копрившек