Theater

РЕПЕРТОАР за април 2018.

Posted on

Књажевско-српски театар

Улазнице можете резервисати на билетарници сваког дана од 10-14.00 и 18-20.00, тел. 034 33 20 63,  www.joakimvujic.com

AprilRep2018flajerapril2018

Advertisements

ПОРУКА САЈМОНА МЕКБАРНИЈА ЗА СВЕТСКИ ДАН ПОЗОРИШТА 2018.

Posted on

Књажевско-српски театар

Поводом Светског дана позоришта, 27. марта пре почетка представе „Џаст мерид“ биће прочитана порука енглеског глумца писца и редитеља Сајмона Мекбарнија.
Светски дан позоришта се на иницијативу Међународног позоришног института (ITI) од 1961. године обележава широм света. На тај дан позоришни посленици организују разне позоришне манифестације на којима се традициопнално чита међународна порука коју, на позив Међународног позоришног института, увек пише позоришна личност светског угледа. Прву поруку за Светски дан позоришта написао је Жан Кокто 1962.

ПОРУКА САЈМОНА МЕКБАРНИЈА ( Simon McBurney) ЗА СВЕТСКИ ДАН ПОЗОРИШТА 2018.

На мање од километар од Киренајске обале у северној Либији налази се огромно камено склониште. 80 метара широко и 20 метара високо. На локалном дијалекту зове се Хаух Фтеах.
Тестом утврђивања старости помоћу угљеника из 1951, овде је утврђено постојање непрекидног људског присуства пре најмање 100.000 година. Међу ископаним артефактима била је и фрула од кости, која датира негде између 40.000 и 70.000 година пре нове ере. Када сам као дечак чуо за то, упитао сам оца – „Имали су музику?“ Насмејао се. „Као и све друге људске заједнице.“ Он је био преисторичар рођен у Америци, први који је учествовао у ископавања у Хуах Фтеаху.
Велика ми је част и задовољство што сам европски представник на овогодишњем Светском дану позоришта.
Мој претходник, велики Артур Милер, 1963. године рекао је да се над светом опасно надвија претња нуклеарног рата: „У временима када су руке дипломатије и политике тако кратке и нејаке, деликатан али некада далекосежан домет уметности мора да понесе терет тога да на окупу одржи људско друштво.“
Значење речи драма потиче од грчког „дран“ што значи „радити, чинити“… реч театар потиче из грчког, „Тхеатрон“, што дословно значи „место виђења“. Не само место где гледамо него где видимо, схватамо, разумемо. Пре 2.400 година Поликлет Млађи пројектовао је велико позориште у Епидаурусу. Са аудиторијумом који прима 14.000 гледалаца, запањујућа је чудесна акустика у отвореном простору. Шибица упаљена на средини позорнице може се чути у целом аудиторијуму са 14.000 места. Као што је било уобичајено у грчким позориштима, иза глумаца се видео и пејзаж. Тако се, истовремено, спајало не само више простора, простор заједнице, позоришта и природног света, него су се спајала и сва времена. Како су представе призивале у садашњост митове из прошлости, могли сте се, изнад позорнице, загледати у оно што ће постати ваша коначна будућност. Природа.
Једно од најупечатљивијих открића реконструкције Шекспировог Глоб театра у Лондону такође има везе са оним што видимо. Ово откриће има везе са светлом. И позорница и аудиторијум једнако су осветљени. Извођачи и публика могу да виде једни друге. Увек. Где год погледаш, видиш људе. А једна од последица је и то што нас ово подсећа да велики монолози, рецимо Хамлета или Магбета, нису тек интимна промишљања, него јавна разматрања.
Живимо у временима када је тешко јасно видети. Окружени смо са више фикције него у било ком другом тренутку историје или праисторије. Свака „чињеница“ може се оспорити, свака анегдота полаже право на нашу пажњу као „истина“. Нарочито нас једна фикција непрекидно окружује. Она која тежи да нас одвоји. Од истине. И једно од другог. Да смо одвојени. Народи од народа. Жене од мушкараца. Људи од природе.
Али једнако као што живимо у временима подела и фрагментације, живимо и у временима огромног покрета. Више него у било ком тренутку у историји, људи су у покрету; често бежећи; ходајући, пливајући по потреби, мигрирајући; по целом свету. А то је тек почетак. Одговор је, као што знамо, да се затворе границе. Подигну зидови. Да се искључи. Изолује. Живимо у светском поретку који је тирански, где је равнодушност валута, а кријумчарска роба нада. Део те тираније је и у контроли не само простора него и времена. Време у којем живимо зазире од садашњости. Концентрише се на недавну прошлост и блиску будућност. Немам то. Купићу ово. Сада, кад сам то купио, треба ми следећа… ствар. Далека прошлост се брише. Будућност нема значаја.
Много је оних који кажу да позориште неће или не може то да промени. Али позориште неће отићи. Зато што је позориште место, рекао бих, уточиште, где се људи окупљају и одмах формирају заједнице. Као што смо одувек чинили. Сва позоришта су исте величине као прве људске заједнице од 50 до 14.000 душа. Од номадске шпиље до трећине старе Атине.
Управо због тога што позориште постоји само у садашњости, оно чини изазов овом погубном виђењу времена. Позориште се увек бави садашњим тренутком. Његово значење гради се у заједничком чину између извођача и публике. Не само овде него и сада. Без чина извођача, публика не би могла да верује. Без веровања публике, представа не би била целовита. Смејемо се у истом моменту. Ганути смо. Задржавамо дах или изненађени остајемо без речи. И у том тренутку, кроз драму, откривамо најдубљу истину: оно што смо сматрали најинтимнијом границом између нас, граница наше личне свести, такође је без граница. Она је нешто што делимо са другима.
И не могу да нас спрече… сваке вечери. Сваке вечери ће се поново окупити глумци и публика. И поново ће се одиграти иста драма. По речима писца Џона Бергера, „Дубоко у природи позоришта је осећај ритуалног повратка“, а управо због тога је оно одувек уметничка форма бездомника, што ми заправо јесмо због тог растакања нашег света. Где год има извођача и публике, играће се приче које се не могу испричати нигде другде, било да говоримо о оперским и позоришним кућама наших великих градова, или камповима у које су се склонили мигранти и избеглице у северној Либији и широм света. Увек ћемо бити повезани, као заједница, у овом поновном одигравању.
А да смо у Епидаурусу, могли бисмо да подигнемо поглед и видимо како нам је то заједничко са ширим крајоликом. Да смо увек део природе и не можемо од ње побећи, као што не можемо побећи ни са ове планете. Да смо у Глоб театру, видели бисмо како се наизглед интимна питања постављају свима нама. А да држимо у рукама киренајску фрулу стару 40.000 година, разумели бисмо да су прошлост и садашњост нераздвојне – ланац људске заједнице никад не могу раскинути тирани и демагози.

Са енглеског превела Лидија Капичић

Сајмон Мекбарни, рођен у Кембриџширу 1957. Енглески глумац, писац и редитељ. После студија енглеске књижевности на Универзитету Кембриџ, усмерава своју пажњу на позориште и уписује студије на Међународној позоришној школи „Жак Лекок“ (l´École Internationale de Théâtre Jacques Lecoq) у Паризу.

Године 1983. саоснивач је позоришта „Théâtre de Complicité“ у Лондону и одмах почиње да га користи као платформу на којој је све што је научио о позоришту преточио у праксу. То је постигао режирајући најпознатије продукције ове компаније: Мнемоник (Mnemonic, 1999), Слон ишчезну (The Elephant Vanishes, 2003), Псеће срце (A Dog’s Heart, 2010), Мајстор и Маргарита (The Master and Margarita, 2011).

Поред ових редитељских успеха, Сајмон Мекбарни је 2007. написао и режирао Број који нестаје (A Disappearing Number), причу о сарадњи између британског математичара и индијског научника. Ова је представа обишла свет. Осим тога, 2009. помогао је у концептуализацији и режирању продставе Схун-кин у продукцији позоришта Komplisite, која је настала на основу текстова јапанског аутора Ђунићира Танизакија.  Комплисите важи за позориште које у великој мери одсликава теоријско и академско схватање позоришта Сајмона Мекбарнија. Познато је и по особеном позоршном стилу, који акцентује снажне, телесне, поетске и надреалне призоре, чиме дијалог на сцени поприма дискретну ноту спектакла. Пројекти ове трупе обилазе свет наилазећи на велике похвале. Његово стваралаштво награђено је многим признањима: 1998, Награда „Лоренс Оливије“ (Laurence Olivier Award) за најбољу кореографију за поставку Кавкаског круга кредом; 1999. и 2007. награда Круга позоришних критичара за Мнемоник и Број који нестаје; 2005. стиче титулу ОБЕ (Официр Реда британског царства).

Осим у позоришту, Сајмон Мекбарни ради као глумац и писац како за филм тако и за телевизију.

МИША ЈАНКЕТИЋ ДОБИТНИК СТАТУЕТЕ ЈОАКИМ ВУЈИЋ

Posted on

Књажевско-српски театар доделио Статуету ЈОАКИМ ВУЈИЋ глумцу Михаилу Миши Јанкетићу. Статуета се сваке године (од 1985.) за Дан театра на Сретење Господње свечано уручује лауреату за изузетан допринос развоју позоришне уметности у Србији.
Књажевско-српски театар има част и задовољство да господина Михаила Мишу Јанкетића уврсти у плејаду добитника Статуете „Јоаким Вујић“ за допринос позоришном животу Србије. Његова глумачка личност обогатила је позоришну, филмску и ТВ сцену Србије и бивше Југославије протеклих деценија. Играјући подједнако успешно у најразноврснијем репертоару и у најразличитијм жанровима, на позоришној сцени, ТВ екрану, радију, филму постао је лауреат најважнијих признања: од Стеријиних награда и „Златних ћурана“ до Добричиног прстена и „Павла Вујисића“ за животно дело. Статуета „Јоаким Вујић“ се природно придружује овој ниски награда и признања барду наше сцене.

StatuetaJoakimVujic

Прстен са ликом Јоакима Вујића додељен је глумицу Братиславу Славковићу Кеши за изузетан допринос развоју Књажевско-српског театра и афирмацији његовог угледа у земљи и иностранству.
Медаљон са ликом Јоакима Вујића за помоћ при унапређењу рада Театра и остваривање програмских циљева, као и промоцију позоришта у ширем региону додељује се Компанији „Призма д.о.о.“ из Крагујевца. Овим признањем Књажевско-српски театар исказује захвалност директору компаније господину Танасију Катанићу за вишедеценијско активно учешће у продукцији и имиџу Театра.
Годишње награде Театра додељују се Сањи Матејић за улогу Соње Александровне у представи „Ујка Вања“ Антона Павловича Чехова у режији Јована Грујића, Саши Ђорђевићу, шефу технике и материјалном књиговођи Снежани Недељковић за изузетну посвећеност послу и остварене резултате у протеклој години.

ОБРАЗЛОЖЕЊА НАГРАДА ЗА ДАН ТЕАТРА
На предлог директора Књажевско-српског театра из Крагујевца Милоша Крстовића, Управни одбор донео је следеће одлуке:
Годишње награде Театра додељују се шефу технике Саши Ђорђевићу и материјалном књиговођи Снежани Недељковић за изузетну посвећеност послу и остварене резултате у протеклој години.
Годишња награда Театра додељује се Сањи Матејић за улогу Соње Александровне у представи „Ујка Вања“ Антона Павловича Чехова у режији Јована Грујића. Образложење: Сања Матејић је низу остварених улога у матичној кући, додала изузетну креацију Чеховљеве Соње, једног од најважнијих женских ликова у драмској литератури. Њена дирљивост и емотивност у тумачењу Соње дала је посебан допринос успеху ове представе. У протеклој години, Сања Матејић је радила и кореографију за комедију „Џаст мерид“ Дуње Петровић у режији Војина Васовића, а за улогу Риме у дуговечној представи „Бајка о мртвој царевој кћери“ добила је Награду за најбољу младу глумицу Међународног фестивала руске драме „Мост пријатељства“ у руском граду Јошкар Ола.
Медаљон са ликом Јоакима Вујића за помоћ при унапређењу рада Театра и остваривање програмских циљева, као и промоцију позоришта у ширем региону додељује се Компанији „Призма д.о.о.“ из Крагујевца. Овим признањем Књажевско-српски театар исказује захвалност директору компаније господину Танасију Катанићу за вишедеценијско активно учешће у продукцији и имиџу Театра.
Прстен са ликом Јоакима Вујића за изузетан допринос развоју Књажевско-српског театра и афирмацији његовог угледа у земљи и иностранству додељује се глумцу Братиславу Славковићу Кеши. Образложење: Братислав Славковић Кеша припада плејади глумачких имена по којима је крагујевачко позориште познато и признато у земљи и региону. Рођен у Крагујевцу, професионалну глумачку каријеру започео је давне 1970. године у Црногорском народном позоришту у Титограду. Године 1974. враћа се у Крагујевац и више од четири деценије веран је својој матичној кући. Играо је у свим медијима: на радију, филму, телевизији. Само на крагујевачкој сцени остварио је више од стотину улога у разноврсном репертоару.

Жири за доделу награде Статуета „Јоаким Вујић“ у саставу: Драган Јаковљевић, редитељ, председник жирија, Милош Крстовић, директор Књажевско-српског театра, Ивана Недељковић, глумица и председница Заједнице професионалних позоришта Србије, Жељко Јовановић, позоришни критичар и Чедомир Штајн, глумац, једногласно је донео одлуку да се Статуета „Јоаким Вујић“ за изузетан допринос развоју позоришне уметности у Србији додели Михаилу Миши Јанкетићу, глумцу.
Образложење: Књажевско-српски театар има част и задовољство да господина Михаила Мишу Јанкетића уврсти у плејаду добитника Статуете „Јоаким Вујић“ за допринос позоришном животу Србије. Његова глумачка личност обогатила је позоришну, филмску и ТВ сцену Србије и бивше Југославије протеклих деценија. Играјући подједнако успешно у најразноврснијем репертоару и у најразличитијм жанровима, на позоришној сцени, ТВ екрану, радију, филму постао је лауреат најважнијих признања: од Стеријиних награда и „Златних ћурана“ до Добричиног прстена и „Павла Вуисића“ за животно дело. Статуета „Јоаким Вујић“ се природно придружује овој ниски награда и признања барду наше сцене.