Uncategorized

Порука за СВЕТСКИ ДАН ПОЗОРИШТА 2019. године

Posted on

Светски дан позоришта, 27. март,  се на иницијативу Међународног позоришног института (ИТИ) од 1961. године обележава широм света. На тај дан позоришни посленици организују разне позоришне манифестације на којима се традициопнално чита међународна порука коју, на позив Међународног позоришног института, увек пише позоришна личност светског угледа. Прву поруку за Светски дан позоришта написао је Жан Кокто 1962.

Аутор овогодишње поруке је Карлос Селдран угледни, вишеструко награђивани позоришни редитељ, драматург, драмски педагог и универзитетски професор. Живи и ради у Хавани (Куба), али са својим представама путује по свету

КАРЛОС СЕЛДРАН (Carlos Celdrán), Куба

Пре него што сам крочио у позориште, моји учитељи су већ били тамо. Саградили су своје куће и своје поетике на остацима сопственог живота. Многи од њих су непознати или их једва памте: радили су у тишини, у понизности својих пробних сала и препуних гледалишта, да би потом, након много година рада и изванредних успеха, полако напустили своја места и нестали. Када сам схватио да је мој позив и моја судбина да наставим њиховим стопама, такође сам увидео да од њих наслеђујем дирљиву и јединствену традицију: да живим у садашњости и да једино очекивање треба да ми буде да досегнем прозирност непоновљивог тренутка, у којем се сусрећем с другим бићем у тами позоришта, заштићен пуком истинитошћу геста и речи која нешто открива.

Моја позоришна домовина су ти тренуци сусрета с гледаоцима који из вечери у вече долазе у нашу салу, из најразличитијих делова мог града, да би били с нама, да бисмо поделили тих неколико сати, неколико минута. Помоћу таквих, јединствених тренутака градим свој живот: престајем да будем ја, више не патим због себе и поново се рађам да бих увидео шта значи стварати позориште: проживети тренутке чисте, ефемерне истине, знати да је то што говоримо и радимо, тамо, под сценским светлом, истинито и да одражава наше најдубље и најинтимније биће. Моја позоришна земља, којој моји глумци и ја припадамо, саткана је од тих тренутака у којима заборављамо на маске, реторику, страх да будемо то што јесмо, и пружамо једни другима руке у тами.

Позоришна традиција је хоризонтална. Нико не може да тврди да је театар на било који начин у центру света, у одређеном граду или у неком привилегованом здању. Позориште, како га ја доживљавам, простире се по невидљивим географским просторима који једним чином обједињују позоришну уметност и животе оних који је стварају. Сви позоришни уметници умиру заједно са својим непоновљивим тренуцима луцидности и лепоте, сви нестају на исти начин, не остављајући иза себе ништа што би их сачувало или прославило. Велики позоришни ствараоци знају да им не вреди никакво признање када се нађу пред тим задатком који је у корену нашег посла, а то је стварање истинских тренутака, недоречености, снаге, слободе, усред највеће неизвесности. И наџивеће их само подаци о њиховом раду или фотографије и видео снимци на којима ће бити забележена тек бледа идеја тога што су урадили. Али тим снимцима ће увек недостајати неми одговор публике која у датом тренутку увиђа да то што се дешава пред њеним очима не може бити пренето нити сагледано ван тог простора, да истина коју тамо заједно доживљавају представља истинско животно искуство, на тренутак прозрачније и од самог живота.

Када сам увидео да је позориште засебна земља, једна велика територија која обухвата читав свет, у мени се зачела идеја која је истовремено оличавала слободу: не мораш да се удаљиш нити да одеш са места на којем се налазиш, не мораш да трчиш нити да се помераш. Тамо где постојиш ти, постоји и публика. Тамо су колеге чије присуство ти је потребно. Тамо, изван твоје куће, имаш свакодневну стварност, непрозирну и непробојну. Стога из своје привидне непомичности радиш да би створио највеће од свих путовања, да би поновио Одисеју, путешествије аргонаута: ти си непомични путник који непрестано убрзава густину и чврстину свог стварног света. Ти путујеш ка тренутку, ка трену, ка непоновљивом сусрету који се одиграва пред онима који су слични теби. Ти путујеш ка њима, ка њиховом срцу, ка њиховој субјективности. Путујеш кроз њих, допиреш у њихове емоције, у њихове успомене које будиш и покрећеш. Твоје путовање је вртоглаво и нико не може да га измери нити спречи. Такође, нико није у стању да одреди његов прави обим; то је путовање кроз машту твојих људи, семе које је посађено у најудаљенију од свих земаља: грађанску, етичку и људску савест твојих гледалаца. Због тога не одлазим, остајем код куће, међу својим блиским пријатељима, привидно миран, и радим даноноћно, јер знам тајну вртоглаве брзине.

Превела са шпанског Бојана Ковачевић Петровић

www.joakimvujic.com

Advertisements

Књажевско-српски театар гостује у Београду

Posted on Updated on

У среду, 14. новембра у 19 часова у просторијама Удружења крагујевчана у Београду, Деспота Стефана 12, биће отворена изложба „Свака лудост беше ми играчка“ посвећена Љубомиру Убавкићу Пендули.
Ова изложбена поставка на 14 великих паноа кроз фотографије представља каријеру крагујевачке глумачке легенде. Аутори изложбе “Свака лудост беше ми играчка“, Ана Колбјанова, Милена Вучковић и Марко Мисирача, желели су да се изложбом открије тек један сегмент богате личности Љубомира Убавкића Пандуле који представља симбол једног града, једне средине и једног времена.

Комедија „Џаст мерид“ по тексту Дуње Петровић и режији Војина Васовића гостује истог дана у Народном позоришту у Београду на сцени „Раша Плаовић“ са почетком у 20.30 часова.
Представа је премијерно изведена у Књажевско-српском театру 30. новембра 2017. године. Глумачки ансамбл чине Чедомир Штајн, Душан Станикић, Никола Милојевић, Мирослав Петровић, Марина Стојановић и Александар Милојевић.
„Време и место у коме живимо пружа бесконачан потенцијал за комедију… и апсурд. У околностима у којима се више живи од сналажљивости него од новца, довијање је постало готово занимање по себи. То је била полазна тачка мог комада. И зато су главни ликови мајстори управо тог заната. Лепи има крупне амбиције, иако је трговац на ситно; муљатор који живи од данас до сутра у непрестаним покушајима да се домогне лаке лове… или било какве лове. Вектор је уштогљени физичар, један од оних прешколованих, неснађених људи. Од њега се увек много очекивало, баш као што се и сада много очекује… да плати чак 3 заостале кирије. И трећи међу њима, Добрица, младожења. Он је заглављен у дугој вези, која је много више од тога – то је заједница… економска. Пошто је у позицији у којој је издржаван од стране своје девојке, онда и он мора да издржава штошта… рецимо, њену мајку у чијем стану живи. То су људи које свако има у свом окружењу. Али нису само они слика нас. Сандра, Добричина девојка, не само да је морала да оде у „бели свет“ Арапских Емирата, већ се бави лајф коучингом, измишљеним занимањем за све који не умеју да живе са собом. Њена мајка оптерећена је подмлађивањем у трци са временом које ју је прегазило. Цига Џомла рентира сопстенве бурме за кесицу лешника, Рубеола машта да постане волонтер, цркве скупљају лајкове на фејсбуку, док им попови имају забрану изласка из земље, а ничу и фантомске агенције у којима се тражи „преко 25 година радног искуства и до 30 година старости“. Е у таквим околностима, ови момци морају да организују свадбу за 10 дана са 0 динара. А зашто свадбу, ако не због папира – зар има јачег повода да се неко упусти у ту авантуру данас?! И док би се у Немачкој, рецимо, овај комад сматрао комедијом апсурда, овде се, на жалост, више чини као реализам. Наравно, увила сам га у лагани водвиљски формат, како би нас превасходно терао на смех, али за оне који воле да читају између жанрова, биће ту и озбиљнијег штива. А срећан крај се подразумева, јер „ако није добро, то онда и није крај“.“
Дуња Петровић, ауторка текстa

www.joakimvujic.com

Pendula 01

Љубомир Убавкић Пендула

РЕПЕРТОАР за април 2018.

Posted on

Књажевско-српски театар

Улазнице можете резервисати на билетарници сваког дана од 10-14.00 и 18-20.00, тел. 034 33 20 63,  www.joakimvujic.com

AprilRep2018flajerapril2018

МИША ЈАНКЕТИЋ ДОБИТНИК СТАТУЕТЕ ЈОАКИМ ВУЈИЋ

Posted on

Књажевско-српски театар доделио Статуету ЈОАКИМ ВУЈИЋ глумцу Михаилу Миши Јанкетићу. Статуета се сваке године (од 1985.) за Дан театра на Сретење Господње свечано уручује лауреату за изузетан допринос развоју позоришне уметности у Србији.
Књажевско-српски театар има част и задовољство да господина Михаила Мишу Јанкетића уврсти у плејаду добитника Статуете „Јоаким Вујић“ за допринос позоришном животу Србије. Његова глумачка личност обогатила је позоришну, филмску и ТВ сцену Србије и бивше Југославије протеклих деценија. Играјући подједнако успешно у најразноврснијем репертоару и у најразличитијм жанровима, на позоришној сцени, ТВ екрану, радију, филму постао је лауреат најважнијих признања: од Стеријиних награда и „Златних ћурана“ до Добричиног прстена и „Павла Вујисића“ за животно дело. Статуета „Јоаким Вујић“ се природно придружује овој ниски награда и признања барду наше сцене.

StatuetaJoakimVujic

Прстен са ликом Јоакима Вујића додељен је глумицу Братиславу Славковићу Кеши за изузетан допринос развоју Књажевско-српског театра и афирмацији његовог угледа у земљи и иностранству.
Медаљон са ликом Јоакима Вујића за помоћ при унапређењу рада Театра и остваривање програмских циљева, као и промоцију позоришта у ширем региону додељује се Компанији „Призма д.о.о.“ из Крагујевца. Овим признањем Књажевско-српски театар исказује захвалност директору компаније господину Танасију Катанићу за вишедеценијско активно учешће у продукцији и имиџу Театра.
Годишње награде Театра додељују се Сањи Матејић за улогу Соње Александровне у представи „Ујка Вања“ Антона Павловича Чехова у режији Јована Грујића, Саши Ђорђевићу, шефу технике и материјалном књиговођи Снежани Недељковић за изузетну посвећеност послу и остварене резултате у протеклој години.

ОБРАЗЛОЖЕЊА НАГРАДА ЗА ДАН ТЕАТРА
На предлог директора Књажевско-српског театра из Крагујевца Милоша Крстовића, Управни одбор донео је следеће одлуке:
Годишње награде Театра додељују се шефу технике Саши Ђорђевићу и материјалном књиговођи Снежани Недељковић за изузетну посвећеност послу и остварене резултате у протеклој години.
Годишња награда Театра додељује се Сањи Матејић за улогу Соње Александровне у представи „Ујка Вања“ Антона Павловича Чехова у режији Јована Грујића. Образложење: Сања Матејић је низу остварених улога у матичној кући, додала изузетну креацију Чеховљеве Соње, једног од најважнијих женских ликова у драмској литератури. Њена дирљивост и емотивност у тумачењу Соње дала је посебан допринос успеху ове представе. У протеклој години, Сања Матејић је радила и кореографију за комедију „Џаст мерид“ Дуње Петровић у режији Војина Васовића, а за улогу Риме у дуговечној представи „Бајка о мртвој царевој кћери“ добила је Награду за најбољу младу глумицу Међународног фестивала руске драме „Мост пријатељства“ у руском граду Јошкар Ола.
Медаљон са ликом Јоакима Вујића за помоћ при унапређењу рада Театра и остваривање програмских циљева, као и промоцију позоришта у ширем региону додељује се Компанији „Призма д.о.о.“ из Крагујевца. Овим признањем Књажевско-српски театар исказује захвалност директору компаније господину Танасију Катанићу за вишедеценијско активно учешће у продукцији и имиџу Театра.
Прстен са ликом Јоакима Вујића за изузетан допринос развоју Књажевско-српског театра и афирмацији његовог угледа у земљи и иностранству додељује се глумцу Братиславу Славковићу Кеши. Образложење: Братислав Славковић Кеша припада плејади глумачких имена по којима је крагујевачко позориште познато и признато у земљи и региону. Рођен у Крагујевцу, професионалну глумачку каријеру започео је давне 1970. године у Црногорском народном позоришту у Титограду. Године 1974. враћа се у Крагујевац и више од четири деценије веран је својој матичној кући. Играо је у свим медијима: на радију, филму, телевизији. Само на крагујевачкој сцени остварио је више од стотину улога у разноврсном репертоару.

Жири за доделу награде Статуета „Јоаким Вујић“ у саставу: Драган Јаковљевић, редитељ, председник жирија, Милош Крстовић, директор Књажевско-српског театра, Ивана Недељковић, глумица и председница Заједнице професионалних позоришта Србије, Жељко Јовановић, позоришни критичар и Чедомир Штајн, глумац, једногласно је донео одлуку да се Статуета „Јоаким Вујић“ за изузетан допринос развоју позоришне уметности у Србији додели Михаилу Миши Јанкетићу, глумцу.
Образложење: Књажевско-српски театар има част и задовољство да господина Михаила Мишу Јанкетића уврсти у плејаду добитника Статуете „Јоаким Вујић“ за допринос позоришном животу Србије. Његова глумачка личност обогатила је позоришну, филмску и ТВ сцену Србије и бивше Југославије протеклих деценија. Играјући подједнако успешно у најразноврснијем репертоару и у најразличитијм жанровима, на позоришној сцени, ТВ екрану, радију, филму постао је лауреат најважнијих признања: од Стеријиних награда и „Златних ћурана“ до Добричиног прстена и „Павла Вуисића“ за животно дело. Статуета „Јоаким Вујић“ се природно придружује овој ниски награда и признања барду наше сцене.