Theatre

РЕПЕРТОАР – децембар 2018.

Posted on Updated on

РЕПЕРТОАР – децембар 2018.
Улазнице можете резервисати на билетарници од 10-14.00 и 18-20.00, тел. 034 33 20 63


Репертоар – децембар 2018.
Advertisements

БОЛНИ УМЕТНИЧКИ ЕПИЛОГ О представи Двеста Књажевско-српског театра

Posted on

Неуобичајена драмска представа Двеста, коју су приказали драматурзи (аутор Петар Михајловић и режисер Јовица Павић), глумачки ансамбл и остали творци из Књажевско-српског театра, уметничко је сведочење о породици која опстаје у различитим друштвеним системима и под разним властодршцима.

Драматизацији збиље пришли су аутори без предрасуда, истинито понирући укрштеном визуром  у истости  и другости, садашњицу и ондашњицу, нас и њих, до тамо, да би одговорили какви смо људи између онога што је било, што јесте и што ће бити. У представи Двеста драматурзи терминирају карактерологију рајана и динарида, чије се намере добра изврћу у зло, од коца до гнилих баштина и неке, још, (!) празне руке. У временску даљину упарађени су градитељи који се могу опазити као изругице, или „едуковање” као поган на наше разе неума, а још, лопатање као грађење, рушење или бацање дима и прашине, колико сами себи толико и омлађеним нараштајима од стране колона и политичара.

Али, упитаност драматурга о слободи, смислу живота, смрти и реда у трајању и сазревању „беле деце”, на сцени и украсу света, а окружене дрогом, развратом и државном принудом коју освајају и за коју се убијају они који се у представи показују као ишчашени или покајници, а у збиљи као ријалити припадници, овде и онамо, остаје за одгонетање.

Пет прича, од којих је свака драмски сказ, сведеним дијалозима, а јасних појмовних значења и у корелацији са радњом, испуњеном ефектима и музиком, игром и сценском целином, донела је уиграна екипа, чији су појединачни ликови костимима и шминком, уз коришћење сценских детаља и врло упечатљивих покрета, заумљених, зачудних и накарадних. Та искошеност ликова, социјалних слојева, ситуација, амбијената, доводи до јаких чулних надражаја, тешких емоција, болног размишљања и биолошког немира о одмаздама и смакнућима, због различитости у понашању и избору, или кајању за учињено или посведочено зло, тровања и деградације породице и друштва, што је повезало „густу” сцену и дворану, глумце и гледаоце: пажњом и игром трајања 160 минута.

А шта ће рећи деца кад аутор изостави наравоученије о добру и злу, она прерасту лепоту и нежност детињства, а не савладају зло у одраслима? У свим условима представа Двеста, ма колико тешка и потресна, надреална и ојачана имагинативним слојевитим сликама заслужује да буде на многим сценама, а има високе оцене гледалаца на овој (1835), у престоном граду коме је посвећена за два века опстајања.

Живота Пушкин Марковић

 

ПОРУКА САЈМОНА МЕКБАРНИЈА ЗА СВЕТСКИ ДАН ПОЗОРИШТА 2018.

Posted on

Књажевско-српски театар

Поводом Светског дана позоришта, 27. марта пре почетка представе „Џаст мерид“ биће прочитана порука енглеског глумца писца и редитеља Сајмона Мекбарнија.
Светски дан позоришта се на иницијативу Међународног позоришног института (ITI) од 1961. године обележава широм света. На тај дан позоришни посленици организују разне позоришне манифестације на којима се традициопнално чита међународна порука коју, на позив Међународног позоришног института, увек пише позоришна личност светског угледа. Прву поруку за Светски дан позоришта написао је Жан Кокто 1962.

ПОРУКА САЈМОНА МЕКБАРНИЈА ( Simon McBurney) ЗА СВЕТСКИ ДАН ПОЗОРИШТА 2018.

На мање од километар од Киренајске обале у северној Либији налази се огромно камено склониште. 80 метара широко и 20 метара високо. На локалном дијалекту зове се Хаух Фтеах.
Тестом утврђивања старости помоћу угљеника из 1951, овде је утврђено постојање непрекидног људског присуства пре најмање 100.000 година. Међу ископаним артефактима била је и фрула од кости, која датира негде између 40.000 и 70.000 година пре нове ере. Када сам као дечак чуо за то, упитао сам оца – „Имали су музику?“ Насмејао се. „Као и све друге људске заједнице.“ Он је био преисторичар рођен у Америци, први који је учествовао у ископавања у Хуах Фтеаху.
Велика ми је част и задовољство што сам европски представник на овогодишњем Светском дану позоришта.
Мој претходник, велики Артур Милер, 1963. године рекао је да се над светом опасно надвија претња нуклеарног рата: „У временима када су руке дипломатије и политике тако кратке и нејаке, деликатан али некада далекосежан домет уметности мора да понесе терет тога да на окупу одржи људско друштво.“
Значење речи драма потиче од грчког „дран“ што значи „радити, чинити“… реч театар потиче из грчког, „Тхеатрон“, што дословно значи „место виђења“. Не само место где гледамо него где видимо, схватамо, разумемо. Пре 2.400 година Поликлет Млађи пројектовао је велико позориште у Епидаурусу. Са аудиторијумом који прима 14.000 гледалаца, запањујућа је чудесна акустика у отвореном простору. Шибица упаљена на средини позорнице може се чути у целом аудиторијуму са 14.000 места. Као што је било уобичајено у грчким позориштима, иза глумаца се видео и пејзаж. Тако се, истовремено, спајало не само више простора, простор заједнице, позоришта и природног света, него су се спајала и сва времена. Како су представе призивале у садашњост митове из прошлости, могли сте се, изнад позорнице, загледати у оно што ће постати ваша коначна будућност. Природа.
Једно од најупечатљивијих открића реконструкције Шекспировог Глоб театра у Лондону такође има везе са оним што видимо. Ово откриће има везе са светлом. И позорница и аудиторијум једнако су осветљени. Извођачи и публика могу да виде једни друге. Увек. Где год погледаш, видиш људе. А једна од последица је и то што нас ово подсећа да велики монолози, рецимо Хамлета или Магбета, нису тек интимна промишљања, него јавна разматрања.
Живимо у временима када је тешко јасно видети. Окружени смо са више фикције него у било ком другом тренутку историје или праисторије. Свака „чињеница“ може се оспорити, свака анегдота полаже право на нашу пажњу као „истина“. Нарочито нас једна фикција непрекидно окружује. Она која тежи да нас одвоји. Од истине. И једно од другог. Да смо одвојени. Народи од народа. Жене од мушкараца. Људи од природе.
Али једнако као што живимо у временима подела и фрагментације, живимо и у временима огромног покрета. Више него у било ком тренутку у историји, људи су у покрету; често бежећи; ходајући, пливајући по потреби, мигрирајући; по целом свету. А то је тек почетак. Одговор је, као што знамо, да се затворе границе. Подигну зидови. Да се искључи. Изолује. Живимо у светском поретку који је тирански, где је равнодушност валута, а кријумчарска роба нада. Део те тираније је и у контроли не само простора него и времена. Време у којем живимо зазире од садашњости. Концентрише се на недавну прошлост и блиску будућност. Немам то. Купићу ово. Сада, кад сам то купио, треба ми следећа… ствар. Далека прошлост се брише. Будућност нема значаја.
Много је оних који кажу да позориште неће или не може то да промени. Али позориште неће отићи. Зато што је позориште место, рекао бих, уточиште, где се људи окупљају и одмах формирају заједнице. Као што смо одувек чинили. Сва позоришта су исте величине као прве људске заједнице од 50 до 14.000 душа. Од номадске шпиље до трећине старе Атине.
Управо због тога што позориште постоји само у садашњости, оно чини изазов овом погубном виђењу времена. Позориште се увек бави садашњим тренутком. Његово значење гради се у заједничком чину између извођача и публике. Не само овде него и сада. Без чина извођача, публика не би могла да верује. Без веровања публике, представа не би била целовита. Смејемо се у истом моменту. Ганути смо. Задржавамо дах или изненађени остајемо без речи. И у том тренутку, кроз драму, откривамо најдубљу истину: оно што смо сматрали најинтимнијом границом између нас, граница наше личне свести, такође је без граница. Она је нешто што делимо са другима.
И не могу да нас спрече… сваке вечери. Сваке вечери ће се поново окупити глумци и публика. И поново ће се одиграти иста драма. По речима писца Џона Бергера, „Дубоко у природи позоришта је осећај ритуалног повратка“, а управо због тога је оно одувек уметничка форма бездомника, што ми заправо јесмо због тог растакања нашег света. Где год има извођача и публике, играће се приче које се не могу испричати нигде другде, било да говоримо о оперским и позоришним кућама наших великих градова, или камповима у које су се склонили мигранти и избеглице у северној Либији и широм света. Увек ћемо бити повезани, као заједница, у овом поновном одигравању.
А да смо у Епидаурусу, могли бисмо да подигнемо поглед и видимо како нам је то заједничко са ширим крајоликом. Да смо увек део природе и не можемо од ње побећи, као што не можемо побећи ни са ове планете. Да смо у Глоб театру, видели бисмо како се наизглед интимна питања постављају свима нама. А да држимо у рукама киренајску фрулу стару 40.000 година, разумели бисмо да су прошлост и садашњост нераздвојне – ланац људске заједнице никад не могу раскинути тирани и демагози.

Са енглеског превела Лидија Капичић

Сајмон Мекбарни, рођен у Кембриџширу 1957. Енглески глумац, писац и редитељ. После студија енглеске књижевности на Универзитету Кембриџ, усмерава своју пажњу на позориште и уписује студије на Међународној позоришној школи „Жак Лекок“ (l´École Internationale de Théâtre Jacques Lecoq) у Паризу.

Године 1983. саоснивач је позоришта „Théâtre de Complicité“ у Лондону и одмах почиње да га користи као платформу на којој је све што је научио о позоришту преточио у праксу. То је постигао режирајући најпознатије продукције ове компаније: Мнемоник (Mnemonic, 1999), Слон ишчезну (The Elephant Vanishes, 2003), Псеће срце (A Dog’s Heart, 2010), Мајстор и Маргарита (The Master and Margarita, 2011).

Поред ових редитељских успеха, Сајмон Мекбарни је 2007. написао и режирао Број који нестаје (A Disappearing Number), причу о сарадњи између британског математичара и индијског научника. Ова је представа обишла свет. Осим тога, 2009. помогао је у концептуализацији и режирању продставе Схун-кин у продукцији позоришта Komplisite, која је настала на основу текстова јапанског аутора Ђунићира Танизакија.  Комплисите важи за позориште које у великој мери одсликава теоријско и академско схватање позоришта Сајмона Мекбарнија. Познато је и по особеном позоршном стилу, који акцентује снажне, телесне, поетске и надреалне призоре, чиме дијалог на сцени поприма дискретну ноту спектакла. Пројекти ове трупе обилазе свет наилазећи на велике похвале. Његово стваралаштво награђено је многим признањима: 1998, Награда „Лоренс Оливије“ (Laurence Olivier Award) за најбољу кореографију за поставку Кавкаског круга кредом; 1999. и 2007. награда Круга позоришних критичара за Мнемоник и Број који нестаје; 2005. стиче титулу ОБЕ (Официр Реда британског царства).

Осим у позоришту, Сајмон Мекбарни ради као глумац и писац како за филм тако и за телевизију.

JEDAN ČOVEK NA POZORIŠNIM DANIMA

Posted on Updated on

English: Image of Knjaževsko-srpski teatar in ...

Kragujevački Knjaževsko-srpski teatar nastupiće na međunarodnoj pozorišnoj smotri Tuzlanskim pozorišnim danima koji se održavaju od 14. do 29. septembra sa predstavom Ričarda Bina Jedan čovek, dvojica gazda koju je režirao Nebojša Bradić. Ovogodišnji, 19. po redu „Tuzlanski pozorišni dani” okupiće renomirane pozorišne kuće iz četiri države: Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Predstava kragujevačkog pozorišta koja je na repertoaru festivala u petak, 28. septembra veliki je pozorišni hit, muzičko-scenski spekteakl koji se trenutno igra i na scenama u Londonu i Njujorku.
Takođe, ova hit predstava za koju se u Kragujevcu traži karta više, gostovaće na tradiconalnoj šabačkoj pozorišnoj reviji 2. oktobra, imaće još jedno izvođenje na kragujevačkoj matičnoj sceni kao i beogradsku premijeru u Beogradskom dramskom pozorištu 28. oktobra.

Serbian president attends Indian dance show

Posted on

KRAGUJEVAC – Knjaževsko-srpski teatar

Serbian President Tomislav Nikolic and Indian Ambassador in Serbia Nengcha Lhouvum attended a performance by the famous Indian dance company Katak in the Knjazevsko-srpski teatar (Serbian Principal Theatre) in Kragujevac, central Serbia, late on Wednesday.

Pointing out that Serbia and India will continue developing their cooperation in the future, Nikolic told reporters that India and many other countries in the Far East nurture their tradition, history and culture through their everyday life. People in Serbia will also dance the traditional dances and sing folk songs, but it is completely different in India because the people of India nurture this as part of their tradition while we tend to forget our heritage a bit, Nikolic said after his visit to the theatre with his wife Dragica.

Underscoring that the show performed late on Wednesday presented one of the oldest Indian dances, the Indian ambassador noted that the dance is several thousand years old. This is not a special commitment to tradition and culture, this is a way of life in India, Lhouvum said and noted that the people of India nurture their heritage through everyday life and traditions.

The Indian dance show performed in the theatre tells of ancient goddesses and it was inspired by the writings from Rig-Veda, one of the oldest texts in history to mention ancient Indian gods. The dance show consists of six pieces, each of which is devoted to one of the goddesses.

The choreographer of the dance company and the main performer is Sharmistha Mukherjee, a famous Indian classical dancer. Before its performance in Kragujevac, the Indian dance company presented their show in Belgrade and Novi Sad, and in the past it visited many other countries like the U.S., Germany, Venezuela and China.

Serbian president attends Indian dance show | Vesti |

 

 

One Man, Two Guvnors – www.joakimvujic.com

Posted on Updated on

Knjazevsko-srpski teatar, 4th May  2012.

One Man, Two Guvnors

by Richard Bean
based on The Servant of Two Masters by Carlo Goldoni with songs by Grant Olding.
 
In the West End
The National Theatre’s smash hit comedy One Man, Two Guvnors transfers to Theatre Royal Haymarket from 2 March, with Owain Arthur as Francis Henshall.
  5 STARS Daily Express, Daily Mail, Guardian, Independent, Sunday Express, Sunday Times, The Sun
‘An evening of riotous delight… I found myself physically incapable with laughter.’ Daily Telegraph
‘A triumph of visual and verbal comedy. One of the funniest productions in the National’s history.’ Guardian
‘Slapstick, satire and gags galore: a classic comedy hilariously updated.’ The Times
One Man, Two Guvnors, one massive hit.’ Independent
‘An instant National Theatre hit. Terrifically bouncy and often howlingly funny.’ Independent on Sunday
‘Packed with brilliantly original lines. ‘A surefire hit.’ Evening Standard
‘Sheer, joyous pandemonium. The moments of slapstick are so perfect, they’re choreographically beautiful as well as funny.’ Sunday Times
‘The single funniest production I’ve ever seen.’  Mark Lawson, BBC Radio 4