Аутор: МИЉКОВИЋ ЗОРАН
Порука за СВЕТСКИ ДАН ПОЗОРИШТА 2019. године
Светски дан позоришта, 27. март, се на иницијативу Међународног позоришног института (ИТИ) од 1961. године обележава широм света. На тај дан позоришни посленици организују разне позоришне манифестације на којима се традициопнално чита међународна порука коју, на позив Међународног позоришног института, увек пише позоришна личност светског угледа. Прву поруку за Светски дан позоришта написао је Жан Кокто 1962.
Аутор овогодишње поруке је Карлос Селдран угледни, вишеструко награђивани позоришни редитељ, драматург, драмски педагог и универзитетски професор. Живи и ради у Хавани (Куба), али са својим представама путује по свету
КАРЛОС СЕЛДРАН (Carlos Celdrán), Куба
Пре него што сам крочио у позориште, моји учитељи су већ били тамо. Саградили су своје куће и своје поетике на остацима сопственог живота. Многи од њих су непознати или их једва памте: радили су у тишини, у понизности својих пробних сала и препуних гледалишта, да би потом, након много година рада и изванредних успеха, полако напустили своја места и нестали. Када сам схватио да је мој позив и моја судбина да наставим њиховим стопама, такође сам увидео да од њих наслеђујем дирљиву и јединствену традицију: да живим у садашњости и да једино очекивање треба да ми буде да досегнем прозирност непоновљивог тренутка, у којем се сусрећем с другим бићем у тами позоришта, заштићен пуком истинитошћу геста и речи која нешто открива.
Моја позоришна домовина су ти тренуци сусрета с гледаоцима који из вечери у вече долазе у нашу салу, из најразличитијих делова мог града, да би били с нама, да бисмо поделили тих неколико сати, неколико минута. Помоћу таквих, јединствених тренутака градим свој живот: престајем да будем ја, више не патим због себе и поново се рађам да бих увидео шта значи стварати позориште: проживети тренутке чисте, ефемерне истине, знати да је то што говоримо и радимо, тамо, под сценским светлом, истинито и да одражава наше најдубље и најинтимније биће. Моја позоришна земља, којој моји глумци и ја припадамо, саткана је од тих тренутака у којима заборављамо на маске, реторику, страх да будемо то што јесмо, и пружамо једни другима руке у тами.
Позоришна традиција је хоризонтална. Нико не може да тврди да је театар на било који начин у центру света, у одређеном граду или у неком привилегованом здању. Позориште, како га ја доживљавам, простире се по невидљивим географским просторима који једним чином обједињују позоришну уметност и животе оних који је стварају. Сви позоришни уметници умиру заједно са својим непоновљивим тренуцима луцидности и лепоте, сви нестају на исти начин, не остављајући иза себе ништа што би их сачувало или прославило. Велики позоришни ствараоци знају да им не вреди никакво признање када се нађу пред тим задатком који је у корену нашег посла, а то је стварање истинских тренутака, недоречености, снаге, слободе, усред највеће неизвесности. И наџивеће их само подаци о њиховом раду или фотографије и видео снимци на којима ће бити забележена тек бледа идеја тога што су урадили. Али тим снимцима ће увек недостајати неми одговор публике која у датом тренутку увиђа да то што се дешава пред њеним очима не може бити пренето нити сагледано ван тог простора, да истина коју тамо заједно доживљавају представља истинско животно искуство, на тренутак прозрачније и од самог живота.
Када сам увидео да је позориште засебна земља, једна велика територија која обухвата читав свет, у мени се зачела идеја која је истовремено оличавала слободу: не мораш да се удаљиш нити да одеш са места на којем се налазиш, не мораш да трчиш нити да се помераш. Тамо где постојиш ти, постоји и публика. Тамо су колеге чије присуство ти је потребно. Тамо, изван твоје куће, имаш свакодневну стварност, непрозирну и непробојну. Стога из своје привидне непомичности радиш да би створио највеће од свих путовања, да би поновио Одисеју, путешествије аргонаута: ти си непомични путник који непрестано убрзава густину и чврстину свог стварног света. Ти путујеш ка тренутку, ка трену, ка непоновљивом сусрету који се одиграва пред онима који су слични теби. Ти путујеш ка њима, ка њиховом срцу, ка њиховој субјективности. Путујеш кроз њих, допиреш у њихове емоције, у њихове успомене које будиш и покрећеш. Твоје путовање је вртоглаво и нико не може да га измери нити спречи. Такође, нико није у стању да одреди његов прави обим; то је путовање кроз машту твојих људи, семе које је посађено у најудаљенију од свих земаља: грађанску, етичку и људску савест твојих гледалаца. Због тога не одлазим, остајем код куће, међу својим блиским пријатељима, привидно миран, и радим даноноћно, јер знам тајну вртоглаве брзине.
Превела са шпанског Бојана Ковачевић Петровић
Народно позориште Приштина у крагујевачком театру
У четвртак, 14. марта у 12 часова у просторијама Књажевско-српског театра биће организовано свечано потписивање Споразумa о сарадњи између Књажевско-српског театра из Крагујевца и Народног позоришта Приштина са седиштем у Грачаници. Овим Споразумом два позоришта ће интезивирати међусобну размену и сарадњу како на уметничком тако и на нивоу других позоришних ресурса. Споразум о сарадњи потписаће директори Књажевско-српског театра, Милош Крстовић и Народног позоришта Приштина, Предраг Радоњић.
Истог дана, са почетком у 20 часова, Народно позориште Приштина са седиштем у Грачаници представиће се крагујевачкој публици представом „Развојни пут Боре Шнајдера”, по тексту Александра Поповића.Драма „Развојни пут Боре Шнајдера”, Александра Поповића, проглашена је половином деведесетих од критике за најбољу српску драму друге половине 20. века. У њој писац прати неколико релација, од којих су најважније социјалистички друштвени миље, где се успињу неспособни и за послове неприпремљени каријеристи, оцртани сукоб друштвеног и приватног посла, као и сусрет малог, анонимног човека са идеологијом и њеним језиком и законима.
У овој драми играју Игор Дамњановић, Дејан Цицмиловић, Александар Михаиловић, Небојша Ђорђевић, Бојан Стојчетовић, Милан Васић, Аника Грујић, Ивана Ковачевић и Александра Цуцић. Режију потписује Слободан Скерлић.
РЕПЕРТОАР – МАРТ 2019.
ОТАЦ
Субота, 2. март 20.00
ЧЕТИРИ БРАТА
Уторак, 5. март 20.00
АВАЛА ЕКСПРЕС 20
Српско позориште из Мађарске
Четвртак, 7. март 20.00
НЕГРИ или Љубов ко сочеловеком својим
Субота, 9. март 20.00
БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ
Уторак, 12. март 20.00
РАЗВОЈНИ ПУТ БОРЕ ШНАЈДЕРА
Народно позориште Приштина
Четвртак, 14. март 20.00
БАЈКА О МРТВОЈ ЦАРЕВОЈ КЋЕРИ
Субота, 16. март 20.00
НЕГРИ или Љубов ко сочеловеком својим
Уторак, 19. март 20.00
КО НЕМА У ВУГЛА, ГУГЛА
Четвртак, 21. март 20.00
БОИНГ БОИНГ
Субота, 23. март 20.00
ЛИМУНАЦИЈА
Народно позориште Ниш
Уторак, 26. март 20.00
ОТАЦ
Четвртак, 28. март 20.00
НЕГРИ или Љубов ко сочеловеком својим
Субота, 30. март 20.00
У ПРИПРЕМИ
2019. ВОЋНИ ДАН
Велимир Стојановић, режија Драган Јаковљевићмарт
ЈОАКИМ ВУЈИЋ ЗА ДАН КЊАЖЕВСКО-СРПСКОГ ТЕАТРА
На Дан Књажевско-српског театра, 15. фебруара у 20 часова, премијерно ће бити изведена представа „НЕГРИ или Љубов ко сочеловеком својим“ по тексту Јоакима Вујића. Праизведба овог Јоакимовог комада поверена је Анђелки Николић. У представи играју Никола Милојевић, Иван Видосављевић, Петар Лукић, Ненад Вулевић, Здравко Малетић, Чедомир Штајн, Исидора Рајковић и Душан Станикић.
У фоајеу Театра са почетком у 19.30 часова биће отворена изложбена поставка костимографа нашег Театра Јелене Јањатовић „Костим од скице до сцене“.
Исте вечери, након завршетка представе, свечано ће бити уручене награде које Књажевско-српски театар традиционално додељује. Овогодишњи добитник Статуете Јоаким Вујић је Герослав Зарић, сценограф из Београда, Прстена са ликом Јоакима Вујића Миодраг Пејковић, глумац. Добитници годишњих награда су редитељ и глумачки ансамбл представе „Четири брата“.
„Овај комад,написан 1821. године, изводи се први пут. Можда су Јоакимовим саљудима теме колонијализма, империјализма и ропства биле далеке и апстрактне; сам термин негри аутор објашњава читаоцима, као да га, заправо, уводи у српски језик. Данас је, међутим, јасно да комплексни односи Истока и Запада (еуфемизам за дугу историју тлачења, лицемерја и страха) итекако утичу на живот сваког становника планете. Мада кажу да је ропство искорењена појава, још увек виђамо односе засноване на експлоатацији и репресији, или чак активно учествујемо у њима: у својој држави, на радним местима (у позориштима као и у фабрикама), најзад у породицама, основним ћелијама патријархалног друштва.
„Человечност“ енглеског лорда, који наступа хумано у појединачном случају, а пренебрегава чињеницу да је сам главни стожер и профитер нехуманог система, представља драмски занимљив парадокс који овај лик доводи у везу са фундаменталним лицемерјем нашег доба. Није лицемерна само корпорација које се заклања иза друштвено одговорног пословања, него сам лицемерна и ја, кад се за тренутак осетим боље јер сам однела стару одећу у Свратиште за децу. „ЗАДРЖИТЕ СВОЈ СИТНИШ – ЈА ЖЕЛИМ ПРОМЕНУ“, лепо пише на графиту на Дому омладине у Крагујевцу.“
А. Николић
Јоаким Вујић НЕГРИ или Љубов ко сочеловеком својим
ГЕРОСЛАВ ЗАРИЋ ДОБИТНИК СТАТУЕТЕ ЈОАКИМ ВУЈИЋ
Овогодишњи добитник Статуете Јоаким Вујић која се додељује за изузетан допринос развоју позоришне уметности у Србији је сценограф ГЕРОСЛАВ ЗАРИЋ. Одлуку о додели једног од најзначајнијих признања у области позоришне уметности у нашој земљи донео је жири у саставу: Михаило Миша Јанкетић, прошлогодишњи лауреат, Слободан Савић, позоришни критичар РТС-а , Драган Јаковљевић, редитељ, председник жирија, Исидора Рајковић, глумица и Милош Крстовић, глумац и директор Књажевско-српског театра.
Жири у образложењу ове одлуке наводи:
Остваривши преко две стотине сценографија у позориштима у Србији и региону, Герослав Зарић се у последњих неколико деценија сврстао међу водеће домаће сценографе. Сарађивао је с водећим редитељима и позоришним ауторима. Његов сценографски рад карактеришу изразита, самосвојна визуелност и ликовност. Његова ликовна тумачења драмског дела и редитељских замисли отуда су много ближа сценској тродимензионалности слике, за разлику од друге школе мишљења и сценографског рада која се изражава кроз грађевинска, архитектонска решења.
Прстен са ликом Јоакима Вујића за изузетан допринос развоју Књажевско-српског театра и афирмацији његовог угледа у земљи и иностранству додељује се глумцу Миодрагу Пејковићу.
Ове године заокружиће три деценије професионалне каријере у крагујевачком театру. На овој сцени одиграо је више од шездесет улога у најразноврснијем репертоару и својом сугестивношћу и снагом емоција освајао публику, било да се радило о краткој појави или носећој улози.
Годишња награда Театра за изванредан тимски рад додељује се глумачком ансамблу представе „Четири брата“, Ивану Видосављевићу, Здравку Малетићу, Драгану Стокићу и Ненаду Вулевићу,као и редитељу представе Драгану Јаковљевићу.
Протеклу годину на свој начин обележила је камерна представа „Четири брата“, праизведба комада младог драмског писца Радована Тишме у режији Драгана Јаковљевића. Увек играна на карту више у матичној кући, потресна прича о распаду породице у једном српском селу са успехом је представљала крагујевачки театар на више фестивала и гостовања у земљи и региону.
Годишње награде за изузетан допринос високим стандардима пословања наше куће у протеклој години додељују се организатору општих послова Надици Огњановић и самосталном организатору Јовани Перић.
РЕПЕРТОАР – ФЕБРУАР 2019.
РЕПЕРТОАР – ФЕБРУАР 2019. Књажевско-српски театар
РЕПЕРТОАР – ФЕБРУАР 2019. www.joakimvujic.com
