Трагичарима је лакше, али комичаре сви воле

Posted on 24 јануара, 2020 Updated on 24 јануара, 2020

КАО ДА ЈЕ СВАКИ СТАНОВНИК КРАГУЈЕВЦА ПОНАОСОБ ОДУЖИО НЕКИ ЛИЧНИ ДУГ ПРЕМА ВОЉЕНОМ ГЛУМЦУ. ИМЕНОВАЊЕ УЛИЦЕ ПЕНДУЛИНИМ ИМЕНОМ ЈЕ ВАЉДА ЈЕДИНА ОДЛУКА СКУПШТИНЕ ГРАДА ОКО КОЈЕ СУ СВИ У ГРАДУ БИЛИ ЈЕДНОГЛАСНИ

Кажу да смех лечи и продужава живот. Смејте се људи, макар на силу, кажу лекари. Али шта је са онима који су сила у изазивању смеха? Островски у Шуми каже кроз лик комичара Срећковића: „Лакше је вама трагичарима!“ Коме је лакше, нећемо пресуђивати, мада је чињеница да публика више цени озбиљне глумце. Они чешће добијају награде, одликовања, а када оду одавде, није реткост да њихово име понесе нека улица. Миливоје Живановић, Љуба Тадић и још неки трагичари одавно имају улицу у Крагујевцу. То се некако сматрало нормалним и није побуђивало пажњу јавности. Међутим, недавно је један од најпознатијих крагујевачких глумаца, рођени комичар добио своју улицу – Љубомир Убавкић Пендула. То је изазвало велику радост међу Крагујевчанима. Као да је сваки становник Крагујевца понаособ одужио неки лични дуг према вољеном глумцу. Именовање улице Пендулиним именом је, ваљда, једина одлука Скупштине града око које су сви у граду били једногласни.

ИПАК ЈЕ СТИГАО

Готово све породице у Крагујевцу су осим сопствених чланова, кумова, зетова и снаја, имале још једног – Љубомира Убавкића Пендулу. Волели су га и сматрали рођаком. Кад год није ишло, колико год било тешко и грбаво, Пендула је помагао. Смех, универзални лек против свих недаћа од кад је света и века, прштао је нештедимице кад год наиђе Пендула – његов таленат и вештина лечили су све што вам живот нанесе током дана.

„Смешан је као Чкаља, студиозан као Мија, а телом влада као Марсел Марсо“ – била је дијагноза Радивоја Лоле Ђукића после првог редитељског искуства са Пендулом. Додао бих и да му је радна етика била на нивоу атинских стоика. Пендула је само једном закаснио на представу. Иако је једно време био најангажованији глумац из унутрашњости на телевизији и филму, довијао се ко зна на које начине да стигне на време – и стизао је. Никад му ни на крај памети није падало да одбије улогу у позоришту зато што је добио улогу у великој серији. Играо је значајне улоге у две најгледаније и својевремено најпопуларније серије Више од игре и Отписанима, а да то нико у Крагујевцу није знао док нису биле приказане. Ипак, једном се десило. Била је то Нушићева Ожалошћена породица откупљена за ученике Прве крагујевачке гимназије. Почетак је заказан за пет сати поподне 14. октобра 1975. Представа је каснила десет минута. У пет до пет Пендули се родио син Срђан. Чим су му доктори рекли да је супруга Радмила сасвим добро и чим је чуо да је Срђан закмечао, сео је у кола, сјурио се у позориште, ускочио у Агатонов костим и изашао на сцену. И немојте мислити да сам тај датум запамтио, једноставно сам телефонирао и упитао Срђана кад му је рођендан. Збунио се што га то питам, а кад ми је одговорио, рекао сам му да је то један од значајних датума алтернативне историје крагујевачког театра.

Првог „Златног ћурана“ на Данима комедије у Јагодини Пендула је добио за Агатона у Ожалошћеној породици. Иако их је добио још два за главне улоге и четврти за животно дело, иако је за неке друге улоге добио много више награда, чини се да му је Агатон био најдражи. Био бих слободан да тврдим и то баш због разлога оног кашњења. А ево и доказа.

КАРТЕ СУ РАСПРОДАТЕ

Кад је Пендула отишао у пензију, протекло је равно десет година како га нису позвали да заигра на сцени којој је био веран читавог свог глумачког века, упркос понудама великих београдских позоришта. Знате оно Цицероново О темпора, о морес! Онда је на репертоар Театра „Јоаким Вујић“ стављен Доктор Шустер Душана Ковачевића и нико није сумњао да Пендула треба да се појави у насловној улози. Када смо му однели текст, засузио је од среће. Иначе, ни Пендулу није пред крај каријере мимоишла судбина многих глумаца, нарочито оних који су одиграли велики број главних улога – ослабила му је способност меморисања текста, па су крагујевачки суфлери доживљавали нервне сломове. На прву читаћу пробу Доктора Шустера дошао је са текстом, али га није отворио. Знао је улогу напамет! Чак му није требала помоћ суфлера ни око шлагворта његових партнера. И њих је научио. На премијери и репризама је бриљирао. На каси крагујевачког позоришта опет се појавио натпис карте су распродате. Градом се проширила вест да је Пендула поново на сцени. Сви су мислили да је овај његов велики повратак уједно и коначно опраштање од сцене и публике, јер је већ био дубоко загазио у осму деценију. Али…

Управа театра је, увидевши да Пендули године нису руинирале ништа од његовог талента, вештине и енергије, понудила да за следећу сезону одабере улогу коју жели да игра у комаду који би сам режирао. Веома обрадован понудом одмах је узвикнуо: Ожалошћена породица!

Та представа није достигла славу оне на чију је једну репризу закаснио, али је показала сву његову комичарску машту и таленат. За улогу Удовице Савке позвао је у госте своје кумче Горицу Поповић – публика је уживала.

Писац ових редова има једну теорију о глумцима – свака част „трагичарима“, али добар комичар може да одигра сваки карактер. Сећате ли се како је узбуђење изазвала одлука Миће Поповића да главну улогу четничког кољача у Човеку из храстове шуме повери Мији Алексићу, који је у то време засмејавао целу Југославију као јунак Веселе вечери Радио Београда, Рафајло Раф Максић. Изгледа да Мића Поповић није заборавио Мијиног Смердјакова из Браће Карамазових.

И Пендула је маестрално одиграо читав низ драмских улога. За улогу Пиротехничара у Прозивци за вечност Димитрија Тадића добио је једну од специјалних награда на Стеријином позорју и читав низ награда на другим фестивалима. Такође, добио је неколико значајних награда за улогу Глумца у представи На дну Максима Горког, за улогу Саве Оџачара у Ковачевићевој Клаустрофобичној комедији добио је на Сусретима „Јоаким Вујић“ у Приштини награду и стручног жирија и жирија публике. Сцена умирања Саве Оџачара у тој представи је била антологијска. Сава лежи на леђима, прима трансфузију, а публика види само табане његових стопала. Помоћу тог минималног дела свога тела Пендула показује тремор умирућег. Многе је тиме подсетио да је некада давно у Паризу годину дана провео изучавајући тајне пантомиме код највећег мајстора ове дисциплине, Марсела Марсоа.

Нажалост, глума је једна од најефемернијих делатности људског тела и духа. Кад глумац оде, оде са њим и његова глума. Остану фотографије, снимци инсерата из представа и пожутеле новинске странице тек да нас подсете. Осим њих, у знакове сећања може спадати и давање глумчевог имена улици. Сигуран сам да ће адреса у Улици Љубомира Убавкића Пендуле изазвати осмех на лицу оном ко је прочита. Чак и ако се ради о пореском решењу, рачуну за струју или судском позиву.

Јован Кале Глигоријевић
ВРЕМЕ | бр 1510 | 11. децембар 2019.