Аутор: МИЉКОВИЋ ЗОРАН
НЕГРИ за крај позоришне сезоне 2018/19
15. јуна извођењем представе НЕГРИ по тексту Јоакима Вујића у режији Анђелке Николић Књажевско-српски театар завршава још једну успешну позоришну сезону.
Представа НЕГРИ Књажевско-српског театра најбоља на 55. Фестивалу професионалних позоришта Србије ЈОАКИМ ВУЈИЋ
На управо завршеном 55. Фестивалу професионалних позоришта Србије ЈОАКИМ ВУЈИЋ представа нашег театра НЕГРИ или ЉУБОВ КО СОЧЕЛОВЕКОМ СВОЈИМ је апсолутни победник овог Фестивала.
По одлуци стручног жирија који су чинили Ана Томовић-Ршумовић, редитељка и председница жирија, Феђа Стојановић, глумац и Петар Михајловић, драмски писац представа НЕГРИ или ЉУБОВ КО СОЧЕЛОВЕКОМ СВОЈИМ је проглашена за најбољу представу Фестивала. Награђени су и Анђелка Николић за режију, Ана Колбјанова за сценографију и Драгослав Танасковић за музику.
НЕГРИ или ЉУБОВ КО СОЧЕЛОВЕКОМ СВОЈИМ је проглашена за најбољу представу Фестивала и по одлуци Округлог стола критике који су чинили Александра Гловацки позоришна критичарка из Београда, Димитрије Коканов драматург из Београда и Миломир Недељковић глумац из Краљева.
НЕГРИ или ЉУБОВ КО СОЧЕЛОВЕКОМ СВОЈИМ по тексту Јоакима Вујића и режији Анђелке Николић прмијерно је изведена на сцени нашег позоришта 15. фебруара поводом Дана Књажевско-српског театра.
РЕПЕРТОАР – ЈУН 2019.
ОТАЦ
Субота, 1. јун 20.00
ОПЕТ ПЛАЧЕ, АЛ’ САД ОД СРЕЋЕ
Четвртак, 6. јун 20.00
ЏАСТ МЕРИД
Субота, 8. јун 20.00
КО НЕМА У ВУГЛА, ГУГЛА
Уторак, 11. јун 20.00
ЖИВИ СУ, НИЈЕ СМЕШНО
Пулс театар Лазаревац/Регионално позориште Нови Пазар
Четвртак, 13. јун 20.00
НЕГРИ
Субота, 15. јун 20.00
НАШ ТЕАТАР НА ГОСТОВАЊИМА
3. јун, ВРАПЧИЋ, Центар за културу Лазаревац
4. јун, НЕГРИ, Народно позориште Ниш
Промоција едиције ЈОАКИМОВИ ПОТОМЦИ у Краљеву
Пратећи програм 55. Фестивала професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“
У суботу 18. маја у 18 часова у просторијама Народне библиотеке у Краљеву Књажевско-српски театар представља своју издавачку делатност, а пре свега едицију „Јоакимови потомци“.
Од 2006. године Књажевско-српски театар објављује монографије посвећене добитницима Статуете Јоаким Вујић у едицији „Јоакимови потомци. Монографија је припадајући део ове престижне награде. До данас је објаваљено девет монографија, а десета је у припреми и биће објављена током 2019. године.
На овој промоцији која се организује као пратећи програм 55. Фестивала професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“ говориће директор Књажевско-српског театра Милош Крстовић и редитељ Марко Мисирача.
ПРЕМИЈЕРА ПРЕДСТАВЕ ВОЋНИ ДАН (Апстиненцијални синдром)
КЊАЖЕВСКО-СРПСКИ ТЕАТАР – 11. мај у 20 часова
ВЕЛИМИР СТОЈАНОВИЋ
ВОЋНИ ДАН
(АПСТИНЕНЦИЈАЛНИ СИНДРОМ)
Редитељ и сценограф Драган Јаковљевић
Улоге :
ЖИВО БИЋЕ…………………………….Здравко Малетић
ПИЛЕ…………………………………….. Никола Милојевић
ЈАЊА…………………………………….. Исидора Рајковић
ЛАЛА…………………………………….. Драган Стокић
АНТЕ ПОРТАС………………………….Иван Видосављевић
НЕЗНАНИ ЈУНАК ………………………Ненад Вулевић
Помоћник сценографа : Саша Ђорђевић
Сценски дизајн: Ана Радовановић
Костимограф: Јелена Јањатовић
Композитор: Драгослав Танасковић
Избор музике: Драган Јаковљевић
Инспицијент: Никола Стевовић
Тон: Добрица Андрић
Светло: Саша Радивојевић
Шминка: Марија Курћубић
Гардеробери: Драгица Илић и Мирјана Тодоровић
Декоратери: Страхиња Ђорђевић, Владисав Бркић и Зоран Стевановић
Реквизитери: Ненад Милорадовић и Марија Вујичић
Сезона 2018/2019.
ВОЋНИ ДАН (Апстиненцијални синдром) је трагикомична прича:
О свету духовних и телесних богаља уморних од живота, лишених моралне самоспознаје…
О изгнаницима из сопственог живота који не схватају да сви узроци њихових проблема леже дубоко у њима и чекају да буду освешћени…
О преиспитивању сопствене прошлости са “крпицама свести и остацима сећања” у политизованом друштву које је у агонији…
О незадовољству свим и свачим око себе, о уздржавањима и одустајањима, о пасивности, кукавичлуку, неодлучности…
О безнађу. О одустајању од живота. О бесциљној носталгији.
Како победити нихилистичку стихију и самодеструкцију, превазићи патњу и бол, вратити веру и наду у побуну?
Како доћи до праве одважности која људе чини истинским бунтовницима са снагом да пробуде жудњу за животом и остваре смисао свог постојања?
Како…?
Како се избавити из самотног заточеништва?
Драган Јаковљевић
ВЕЛИМИР СТОЈАНОВИЋ је рођен 1940. године у Душанову код Лесковца, а умро у Сарајеву 1985.године.
Учио се у Душанову, банатској Белој Цркви, Београду (основна школа и ондашња нижа гимназија), у Титограду (виша гимназија) и поново Београду, где је дипломирао на Филолошком факултету на групи Општа књижевност са теоријом књижевности, 1963. године.
Од 1963. до 1969. године радио је у сарајевској ревији “Одјек”; писао је позоришну и филмску критику, повремено и ликовну и телевизијску. Објавио је књигу позоришних критика под насловом “Шминка и зној” 1974. године, у издању “Веселина Маслеше”.
У сарајевском Камерном театру 55 изведена је његова драма – првенац “Није човјек ко не умре”, године 1978. О књигама, сликама, филмовима, позоришним представама, телевизијском програму, и још којечему, писао је у низу листова и часописа. По наруџби Камерног театра 55 написао је драму “Воћни дан”. Од 1969. године запослен је у Телевизији Сарајево, на разним дужностима.
У оквиру МЕС-а водио је пет година разговоре округлог стола, а на позоришним играма БиХ у Јајцу два пута. У два маха био је селектор МЕС-а. На одсеку опште књижевности Филозофског факултета у Сарајеву пет година предавао је историју и естетику филма.
Снимио је према сопственим сценаријима, шест кратких филмова, документарних и играних. За филм “Експрес” на Београдском фестивалу добио је сребрну медаљу, 1970. године. На МЕС-у 1970. године текст “Није човјек ко не умре” награђен је од жирија часописа “Позориште” као најбољи домаћи текст. На сусретима позоришта БиХ у Брчком 1979. исти текст добио је награду
Да ли су сви председници заправо глумци?
Причало се да је Јосиф Висарионович Стаљин имао више двојника и да никада није било сигурно који од њих је „прави“. Онај прави, стварни председник, негде је постојао – можда је био болестан или киднапован или чак убијен – али је, у међувремену, неко морао да игра његову улогу. Неко је, због нужности, морао да попуњава председниково место и глуми председника.
Читав свет је сцена и други светови не постоје. Као што је то говорио Шекспир, на тој сцени ми увек и само глумимо. „Глумећи председник“ је чувена досетка коју је на рачун Роналда Регана направио познати публицист и драмски писац Гор Видал. Тиме је подразумевао да се нешто десило правом председнику и да Реган привремено заузима његово место.
Уколико сте глумац као Реган, боље ћете бити припремљени за „глумећег председника“. А ко зна – можда у томе глумачко искуство не би било корисно?
Могуће је да би вас навело да претерујете у глуми и да тако будете превише извештачени или сувише глумачки уверљиви. Тако бисте постали сумњиви.
Могло би се догодити да се занесете и почнете да се понашате као да сте рођени за ту улогу или да осетите како је она створена баш за вас, и то исто онако као што осећа узурпатор или глумачка алтернација која је имала срећу да најзад добије дуго очекивану ролу.
Напомена Гора Видала о Роналду Регану наводи нас на идеју по којој је председник – увек глумећи председник. Глумећи председник је преузео улогу и назив најмоћније личности у једној друштвеној заједници, а да, притом, није рођен као наследни монарх.
Ниједан глумац не може да буде већи Краљ Лир од другог глумца који игра исту улогу. Он је стању да направи мање или више уверљиву представу Краља Лира. На исти начин, ниједан председник није више или мање председник од другог.
Ми можемо да упоредимо његову представу са представом неког другог председника, као и са жељеном представом председника, чак и ако не желимо да размишљамо о председницима као о извођачима, на пример у шоу-бизнису.
Не постоје оригинали или прамодели за Краља Лира, председника неке државе или луде особе. Глумљење Лировог лудила значи играње личности која на позорници постаје временом све непрозирнија према себи. Лек за такву особу не постоји, предстоји катастрофа која нас онеспокојава, али коју јасно видимо.
Међутим, ми не називамо лудим све људе чије је осећање бивства, како би рекао Жан Жак Русо, упадљиво. Питање је: шта нас наводи на закључак да мислимо да је неко луд? Шта то није у реду са наступом одређене особе због чега ми помислимо на реч „луд“? Не „суров“, „бучан“, „насилан“, „настран“, „бизаран“, „доминантан“, већ „луд“? Ко су ти људи и у поређењу са чиме су луди?
Ретко знамо шта је то у лудилу што нас узнемирава, али са сигурношћу знамо да глумљење лудила на сцени ради за нас, уз обавезу да претходно помно размислимо о овој деликатној вези између стварног и глумљеног лудила.
Када још један „извођач глумачких радова“ преузима улогу председника државе, као што је то ових дана случај са Украјином, можемо само да претпоставимо какву ће корист „глумљење председника“ донети за грађане те земље. Будући да је реч о глумцу – комичару, очекујемо да ће унети и неке веселије тонове у улогу „глумећег председника“.
Autorski tekst Nebojše Bradića, glavnog i odgovornog urednika Kulturno-umetničkog programa na javnom servisu
ЈОАKИМОВИ ДАНИ 2019.
Ревија позоришних представа “Јоакимови дани” посвећена домаћем писцу ове године угостиће позоришта из Београда, Ужица, Зајечара и Kрагујевца. Циљ ове манифестације коју крагујевачки театар традиционално организује у оквиру Мајских свечаности је да афирмише домаће драмско стваралаштво, али и да повеже позоришта и уметнике. “Јоакимове дане” 04. маја отвориће представа “Негри или љубов ко сочеловеком својим” по тексту Јоакима Вујић у извођењу крагујевачког театра који ће 11. маја премијерно извести представу “Воћни дан” Велимира Стојановића у режији Драгана Јаковљевића. Ансамбл домаћина током “Јоакимовим дана” извешће и представе:” Двеста” и “Четири брата”. Kрагујевчани ће имати прилику да виде и гостујуће представе: “Хасанагиница” ( Народно позориште у Београду), “Бизарно” (Народно позориште Тимочке Kрајине Зајечар) и “Недозвани” (Нас театар).
Текстове домаћих аутора, публика воли јер се баве темама аутентичним за наше просторе и доносе управо оно што нас може да насмеје, расплаче, замисли. Занимљиве саме по себи ове представе, доносе богатство инсценације и глуме, нуде део наше свакодневице, наших нарави, заврзлама, политичких и социјалних проблема.
Овогодишњу ревију позоришних представа у част домаћег писца 30. маја затвориће ансамбл Народног позоришта Ужице са представом “Сведобро” Стевана Вранеша у режији Немање Ранковића.
