Serbia
250 година од рођења Јоакима Вујића
Рођен 9. септембра 1772. у Баји од родитеља Григорија и Јевре. Школовао се у Баји, Новом Саду, Калачи, Острогону и Пожуну (Братислава) где је изучио права.
Написао је Путешествије по Сербији, Земљеописаније, Почетак описанија србски манастира као и 21 драмско дело, укључујући Крешталицу, Фернанда и Јарику и Љубовнају завист через једне ципеле. Аутор је и једне Француске граматике.
Прва театрална представленија приредио је у Пешти, Баји и Сегедину између 1813. и 1815, а у Земуну 1823. 24. августа 1813. године, у Рондели на пештанској обали Дунава, на позорници Мађарског театра, Јоаким Вујић приређује прву световну и грађанску позоришну представу на српском језику Крешталица немачког списатеља Аугуста Коцебуа. Прву вест о овој представи пренеле су Новине сербске из царствујушче Вијене Димитрија Давидовића.
На позив Кнеза Милоша у јесен 1834. године у Кргујевац долази Јоаким Вујић као личност великог позоришног искуства и познавалац обимног позоришног репертоара. Постављен је за директора Театра са задатком да организује рад позоришта.
Књажеско-србски театар смештен је у адаптираним просторијама типографије и имао је бину, ложе и партер. Репертоар Театра чинила су углавном дела Јоакима Вујића, а глумачки ансамбл, поред Вујића, који је био главни глумац и редитељ, сачињавали су млади чиновници и ђаци гимназије. Прве представе одржане су у време заседања Сретењске скупштине од 2. до 4. фебруара 1835. године, када су приказани Вујићеви комади уз музику коју је компоновао Јожеф Шлезингер. За три дана изведене су четири представе: Фернандо и Јарика, Ла Пејруз или Великодушије једне дивје, Бедни стихотворац и Бегунац. Позоришну публику сачињавали су Кнез са породицом, чиновници и позвани гости, као и посланици у време скупштинских заседања. На Сретење Господње, 15. фебруара 1835. године (2. фебруара, по Јулијанском календару) приказао је Јоаким Вујић свој позоришни комад Фернандо и Јарика, према делу Карла Екартсхаузена.
Последње године свога живота Јоаким Вујић је провео у Београду у оскудици. Ипак је био живнуо видећи да се у Србији све више утврђује позориште. То му бејаше последња радост.
Умро је 20. новембра (8. новембра по Јулијанском календару) 1847. године, очекујући први повезани примерак своје нове књиге Ирина и Филандар.
Јоаким Вујић је сахрањен у гробу Симе Милутиновића Сарајлије у близини цркве Светог Марка на старом ташмајданском гробљу у Београду.
БОЛНИ УМЕТНИЧКИ ЕПИЛОГ О представи Двеста Књажевско-српског театра
Неуобичајена драмска представа Двеста, коју су приказали драматурзи (аутор Петар Михајловић и режисер Јовица Павић), глумачки ансамбл и остали творци из Књажевско-српског театра, уметничко је сведочење о породици која опстаје у различитим друштвеним системима и под разним властодршцима.
Драматизацији збиље пришли су аутори без предрасуда, истинито понирући укрштеном визуром у истости и другости, садашњицу и ондашњицу, нас и њих, до тамо, да би одговорили какви смо људи између онога што је било, што јесте и што ће бити. У представи Двеста драматурзи терминирају карактерологију рајана и динарида, чије се намере добра изврћу у зло, од коца до гнилих баштина и неке, још, (!) празне руке. У временску даљину упарађени су градитељи који се могу опазити као изругице, или „едуковање” као поган на наше разе неума, а још, лопатање као грађење, рушење или бацање дима и прашине, колико сами себи толико и омлађеним нараштајима од стране колона и политичара.
Али, упитаност драматурга о слободи, смислу живота, смрти и реда у трајању и сазревању „беле деце”, на сцени и украсу света, а окружене дрогом, развратом и државном принудом коју освајају и за коју се убијају они који се у представи показују као ишчашени или покајници, а у збиљи као ријалити припадници, овде и онамо, остаје за одгонетање.
Пет прича, од којих је свака драмски сказ, сведеним дијалозима, а јасних појмовних значења и у корелацији са радњом, испуњеном ефектима и музиком, игром и сценском целином, донела је уиграна екипа, чији су појединачни ликови костимима и шминком, уз коришћење сценских детаља и врло упечатљивих покрета, заумљених, зачудних и накарадних. Та искошеност ликова, социјалних слојева, ситуација, амбијената, доводи до јаких чулних надражаја, тешких емоција, болног размишљања и биолошког немира о одмаздама и смакнућима, због различитости у понашању и избору, или кајању за учињено или посведочено зло, тровања и деградације породице и друштва, што је повезало „густу” сцену и дворану, глумце и гледаоце: пажњом и игром трајања 160 минута.
А шта ће рећи деца кад аутор изостави наравоученије о добру и злу, она прерасту лепоту и нежност детињства, а не савладају зло у одраслима? У свим условима представа Двеста, ма колико тешка и потресна, надреална и ојачана имагинативним слојевитим сликама заслужује да буде на многим сценама, а има високе оцене гледалаца на овој (1835), у престоном граду коме је посвећена за два века опстајања.
Живота Пушкин Марковић
ПОРУКА САЈМОНА МЕКБАРНИЈА ЗА СВЕТСКИ ДАН ПОЗОРИШТА 2018.
Поводом Светског дана позоришта, 27. марта пре почетка представе „Џаст мерид“ биће прочитана порука енглеског глумца писца и редитеља Сајмона Мекбарнија.
Светски дан позоришта се на иницијативу Међународног позоришног института (ITI) од 1961. године обележава широм света. На тај дан позоришни посленици организују разне позоришне манифестације на којима се традициопнално чита међународна порука коју, на позив Међународног позоришног института, увек пише позоришна личност светског угледа. Прву поруку за Светски дан позоришта написао је Жан Кокто 1962.
ПОРУКА САЈМОНА МЕКБАРНИЈА ( Simon McBurney) ЗА СВЕТСКИ ДАН ПОЗОРИШТА 2018.
На мање од километар од Киренајске обале у северној Либији налази се огромно камено склониште. 80 метара широко и 20 метара високо. На локалном дијалекту зове се Хаух Фтеах.
Тестом утврђивања старости помоћу угљеника из 1951, овде је утврђено постојање непрекидног људског присуства пре најмање 100.000 година. Међу ископаним артефактима била је и фрула од кости, која датира негде између 40.000 и 70.000 година пре нове ере. Када сам као дечак чуо за то, упитао сам оца – „Имали су музику?“ Насмејао се. „Као и све друге људске заједнице.“ Он је био преисторичар рођен у Америци, први који је учествовао у ископавања у Хуах Фтеаху.
Велика ми је част и задовољство што сам европски представник на овогодишњем Светском дану позоришта.
Мој претходник, велики Артур Милер, 1963. године рекао је да се над светом опасно надвија претња нуклеарног рата: „У временима када су руке дипломатије и политике тако кратке и нејаке, деликатан али некада далекосежан домет уметности мора да понесе терет тога да на окупу одржи људско друштво.“
Значење речи драма потиче од грчког „дран“ што значи „радити, чинити“… реч театар потиче из грчког, „Тхеатрон“, што дословно значи „место виђења“. Не само место где гледамо него где видимо, схватамо, разумемо. Пре 2.400 година Поликлет Млађи пројектовао је велико позориште у Епидаурусу. Са аудиторијумом који прима 14.000 гледалаца, запањујућа је чудесна акустика у отвореном простору. Шибица упаљена на средини позорнице може се чути у целом аудиторијуму са 14.000 места. Као што је било уобичајено у грчким позориштима, иза глумаца се видео и пејзаж. Тако се, истовремено, спајало не само више простора, простор заједнице, позоришта и природног света, него су се спајала и сва времена. Како су представе призивале у садашњост митове из прошлости, могли сте се, изнад позорнице, загледати у оно што ће постати ваша коначна будућност. Природа.
Једно од најупечатљивијих открића реконструкције Шекспировог Глоб театра у Лондону такође има везе са оним што видимо. Ово откриће има везе са светлом. И позорница и аудиторијум једнако су осветљени. Извођачи и публика могу да виде једни друге. Увек. Где год погледаш, видиш људе. А једна од последица је и то што нас ово подсећа да велики монолози, рецимо Хамлета или Магбета, нису тек интимна промишљања, него јавна разматрања.
Живимо у временима када је тешко јасно видети. Окружени смо са више фикције него у било ком другом тренутку историје или праисторије. Свака „чињеница“ може се оспорити, свака анегдота полаже право на нашу пажњу као „истина“. Нарочито нас једна фикција непрекидно окружује. Она која тежи да нас одвоји. Од истине. И једно од другог. Да смо одвојени. Народи од народа. Жене од мушкараца. Људи од природе.
Али једнако као што живимо у временима подела и фрагментације, живимо и у временима огромног покрета. Више него у било ком тренутку у историји, људи су у покрету; често бежећи; ходајући, пливајући по потреби, мигрирајући; по целом свету. А то је тек почетак. Одговор је, као што знамо, да се затворе границе. Подигну зидови. Да се искључи. Изолује. Живимо у светском поретку који је тирански, где је равнодушност валута, а кријумчарска роба нада. Део те тираније је и у контроли не само простора него и времена. Време у којем живимо зазире од садашњости. Концентрише се на недавну прошлост и блиску будућност. Немам то. Купићу ово. Сада, кад сам то купио, треба ми следећа… ствар. Далека прошлост се брише. Будућност нема значаја.
Много је оних који кажу да позориште неће или не може то да промени. Али позориште неће отићи. Зато што је позориште место, рекао бих, уточиште, где се људи окупљају и одмах формирају заједнице. Као што смо одувек чинили. Сва позоришта су исте величине као прве људске заједнице од 50 до 14.000 душа. Од номадске шпиље до трећине старе Атине.
Управо због тога што позориште постоји само у садашњости, оно чини изазов овом погубном виђењу времена. Позориште се увек бави садашњим тренутком. Његово значење гради се у заједничком чину између извођача и публике. Не само овде него и сада. Без чина извођача, публика не би могла да верује. Без веровања публике, представа не би била целовита. Смејемо се у истом моменту. Ганути смо. Задржавамо дах или изненађени остајемо без речи. И у том тренутку, кроз драму, откривамо најдубљу истину: оно што смо сматрали најинтимнијом границом између нас, граница наше личне свести, такође је без граница. Она је нешто што делимо са другима.
И не могу да нас спрече… сваке вечери. Сваке вечери ће се поново окупити глумци и публика. И поново ће се одиграти иста драма. По речима писца Џона Бергера, „Дубоко у природи позоришта је осећај ритуалног повратка“, а управо због тога је оно одувек уметничка форма бездомника, што ми заправо јесмо због тог растакања нашег света. Где год има извођача и публике, играће се приче које се не могу испричати нигде другде, било да говоримо о оперским и позоришним кућама наших великих градова, или камповима у које су се склонили мигранти и избеглице у северној Либији и широм света. Увек ћемо бити повезани, као заједница, у овом поновном одигравању.
А да смо у Епидаурусу, могли бисмо да подигнемо поглед и видимо како нам је то заједничко са ширим крајоликом. Да смо увек део природе и не можемо од ње побећи, као што не можемо побећи ни са ове планете. Да смо у Глоб театру, видели бисмо како се наизглед интимна питања постављају свима нама. А да држимо у рукама киренајску фрулу стару 40.000 година, разумели бисмо да су прошлост и садашњост нераздвојне – ланац људске заједнице никад не могу раскинути тирани и демагози.
Са енглеског превела Лидија Капичић
Сајмон Мекбарни, рођен у Кембриџширу 1957. Енглески глумац, писац и редитељ. После студија енглеске књижевности на Универзитету Кембриџ, усмерава своју пажњу на позориште и уписује студије на Међународној позоришној школи „Жак Лекок“ (l´École Internationale de Théâtre Jacques Lecoq) у Паризу.
Године 1983. саоснивач је позоришта „Théâtre de Complicité“ у Лондону и одмах почиње да га користи као платформу на којој је све што је научио о позоришту преточио у праксу. То је постигао режирајући најпознатије продукције ове компаније: Мнемоник (Mnemonic, 1999), Слон ишчезну (The Elephant Vanishes, 2003), Псеће срце (A Dog’s Heart, 2010), Мајстор и Маргарита (The Master and Margarita, 2011).
Поред ових редитељских успеха, Сајмон Мекбарни је 2007. написао и режирао Број који нестаје (A Disappearing Number), причу о сарадњи између британског математичара и индијског научника. Ова је представа обишла свет. Осим тога, 2009. помогао је у концептуализацији и режирању продставе Схун-кин у продукцији позоришта Komplisite, која је настала на основу текстова јапанског аутора Ђунићира Танизакија. Комплисите важи за позориште које у великој мери одсликава теоријско и академско схватање позоришта Сајмона Мекбарнија. Познато је и по особеном позоршном стилу, који акцентује снажне, телесне, поетске и надреалне призоре, чиме дијалог на сцени поприма дискретну ноту спектакла. Пројекти ове трупе обилазе свет наилазећи на велике похвале. Његово стваралаштво награђено је многим признањима: 1998, Награда „Лоренс Оливије“ (Laurence Olivier Award) за најбољу кореографију за поставку Кавкаског круга кредом; 1999. и 2007. награда Круга позоришних критичара за Мнемоник и Број који нестаје; 2005. стиче титулу ОБЕ (Официр Реда британског царства).
Осим у позоришту, Сајмон Мекбарни ради као глумац и писац како за филм тако и за телевизију.
Књажевско-српски театар 
You must be logged in to post a comment.