Serbia

Промоција едиције ЈОАКИМОВИ ПОТОМЦИ у Краљеву

Posted on Updated on

Пратећи програм 55. Фестивала професионалних позоришта Србије Јоаким Вујић“

У суботу  18. маја у 18 часова  у просторијама Народне библиотеке  у Краљеву Књажевско-српски театар представља своју издавачку делатност,  а пре свега  едицију „Јоакимови потомци“.
Од 2006. године Књажевско-српски театар објављује монографије посвећене добитницима Статуете Јоаким Вујић у едицији „Јоакимови потомци. Монографија је припадајући део ове престижне награде. До данас је објаваљено девет монографија, а десета је у припреми и биће објављена током 2019. године.
На овој промоцији која се организује као пратећи програм  55. Фестивала професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“  говориће директор Књажевско-српског театра  Милош Крстовић и редитељ Марко Мисирача.

ЈОАКИМОВИ ПОТОМЦИ
Промоција едиције ЈОАКИМОВИ ПОТОМЦИ
Advertisements

Порука за СВЕТСКИ ДАН ПОЗОРИШТА 2019. године

Posted on

Светски дан позоришта, 27. март,  се на иницијативу Међународног позоришног института (ИТИ) од 1961. године обележава широм света. На тај дан позоришни посленици организују разне позоришне манифестације на којима се традициопнално чита међународна порука коју, на позив Међународног позоришног института, увек пише позоришна личност светског угледа. Прву поруку за Светски дан позоришта написао је Жан Кокто 1962.

Аутор овогодишње поруке је Карлос Селдран угледни, вишеструко награђивани позоришни редитељ, драматург, драмски педагог и универзитетски професор. Живи и ради у Хавани (Куба), али са својим представама путује по свету

КАРЛОС СЕЛДРАН (Carlos Celdrán), Куба

Пре него што сам крочио у позориште, моји учитељи су већ били тамо. Саградили су своје куће и своје поетике на остацима сопственог живота. Многи од њих су непознати или их једва памте: радили су у тишини, у понизности својих пробних сала и препуних гледалишта, да би потом, након много година рада и изванредних успеха, полако напустили своја места и нестали. Када сам схватио да је мој позив и моја судбина да наставим њиховим стопама, такође сам увидео да од њих наслеђујем дирљиву и јединствену традицију: да живим у садашњости и да једино очекивање треба да ми буде да досегнем прозирност непоновљивог тренутка, у којем се сусрећем с другим бићем у тами позоришта, заштићен пуком истинитошћу геста и речи која нешто открива.

Моја позоришна домовина су ти тренуци сусрета с гледаоцима који из вечери у вече долазе у нашу салу, из најразличитијих делова мог града, да би били с нама, да бисмо поделили тих неколико сати, неколико минута. Помоћу таквих, јединствених тренутака градим свој живот: престајем да будем ја, више не патим због себе и поново се рађам да бих увидео шта значи стварати позориште: проживети тренутке чисте, ефемерне истине, знати да је то што говоримо и радимо, тамо, под сценским светлом, истинито и да одражава наше најдубље и најинтимније биће. Моја позоришна земља, којој моји глумци и ја припадамо, саткана је од тих тренутака у којима заборављамо на маске, реторику, страх да будемо то што јесмо, и пружамо једни другима руке у тами.

Позоришна традиција је хоризонтална. Нико не може да тврди да је театар на било који начин у центру света, у одређеном граду или у неком привилегованом здању. Позориште, како га ја доживљавам, простире се по невидљивим географским просторима који једним чином обједињују позоришну уметност и животе оних који је стварају. Сви позоришни уметници умиру заједно са својим непоновљивим тренуцима луцидности и лепоте, сви нестају на исти начин, не остављајући иза себе ништа што би их сачувало или прославило. Велики позоришни ствараоци знају да им не вреди никакво признање када се нађу пред тим задатком који је у корену нашег посла, а то је стварање истинских тренутака, недоречености, снаге, слободе, усред највеће неизвесности. И наџивеће их само подаци о њиховом раду или фотографије и видео снимци на којима ће бити забележена тек бледа идеја тога што су урадили. Али тим снимцима ће увек недостајати неми одговор публике која у датом тренутку увиђа да то што се дешава пред њеним очима не може бити пренето нити сагледано ван тог простора, да истина коју тамо заједно доживљавају представља истинско животно искуство, на тренутак прозрачније и од самог живота.

Када сам увидео да је позориште засебна земља, једна велика територија која обухвата читав свет, у мени се зачела идеја која је истовремено оличавала слободу: не мораш да се удаљиш нити да одеш са места на којем се налазиш, не мораш да трчиш нити да се помераш. Тамо где постојиш ти, постоји и публика. Тамо су колеге чије присуство ти је потребно. Тамо, изван твоје куће, имаш свакодневну стварност, непрозирну и непробојну. Стога из своје привидне непомичности радиш да би створио највеће од свих путовања, да би поновио Одисеју, путешествије аргонаута: ти си непомични путник који непрестано убрзава густину и чврстину свог стварног света. Ти путујеш ка тренутку, ка трену, ка непоновљивом сусрету који се одиграва пред онима који су слични теби. Ти путујеш ка њима, ка њиховом срцу, ка њиховој субјективности. Путујеш кроз њих, допиреш у њихове емоције, у њихове успомене које будиш и покрећеш. Твоје путовање је вртоглаво и нико не може да га измери нити спречи. Такође, нико није у стању да одреди његов прави обим; то је путовање кроз машту твојих људи, семе које је посађено у најудаљенију од свих земаља: грађанску, етичку и људску савест твојих гледалаца. Због тога не одлазим, остајем код куће, међу својим блиским пријатељима, привидно миран, и радим даноноћно, јер знам тајну вртоглаве брзине.

Превела са шпанског Бојана Ковачевић Петровић

www.joakimvujic.com

РЕПЕРТОАР – децембар 2018.

Posted on Updated on

РЕПЕРТОАР – децембар 2018.
Улазнице можете резервисати на билетарници од 10-14.00 и 18-20.00, тел. 034 33 20 63


Репертоар – децембар 2018.

Књажевско-српски театар у Београду – изложба и представа

Posted on Updated on

У просторијама Удружења Крагујевчана у Београду 14. новембра у 19 часова отворена је изложба „Свака лудост беше ми играчка“ посвећена Љубомиру Убавкићу Пендули. Изложбена поставка на 14 великих паноа кроз фотографије представља каријеру крагујевачке глумачке легенде али открива тек један сегмент богате личности Љубомира Убавкића Пандуле који представља симбол једног града, једне средине и једног времена.
Изложбу је отворила и своја сећања изнела најстарија позоришна глумица у Србији госпођа Бранка Ћосић Веселиновић, која у здрављу и весељу корача 101. годином. На отварању су говорили Зоран Матовић, председник УО Удружења Крагујевчана у Београду, Марко Мисирача, редитељ и један од аутора изложбе и Милош Крстовић, директор Књажевско-српског театра.
Изложба „Свака лудост беше ми играчка“ биће отворена до краја ове године у просторијама Удружења Крагујевчана, Деспота Стефана 12.

Исте вечери на сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта у Београду изведена је представа „Џаст мерид“ по тексту Дуње Петровић и режији Војина Васовића.


Изложба „Свака лудост беше ми играчка“ 

www.joakimvujic.com

Књажевско-српски театар гостује у Београду

Posted on Updated on

У среду, 14. новембра у 19 часова у просторијама Удружења крагујевчана у Београду, Деспота Стефана 12, биће отворена изложба „Свака лудост беше ми играчка“ посвећена Љубомиру Убавкићу Пендули.
Ова изложбена поставка на 14 великих паноа кроз фотографије представља каријеру крагујевачке глумачке легенде. Аутори изложбе “Свака лудост беше ми играчка“, Ана Колбјанова, Милена Вучковић и Марко Мисирача, желели су да се изложбом открије тек један сегмент богате личности Љубомира Убавкића Пандуле који представља симбол једног града, једне средине и једног времена.

Комедија „Џаст мерид“ по тексту Дуње Петровић и режији Војина Васовића гостује истог дана у Народном позоришту у Београду на сцени „Раша Плаовић“ са почетком у 20.30 часова.
Представа је премијерно изведена у Књажевско-српском театру 30. новембра 2017. године. Глумачки ансамбл чине Чедомир Штајн, Душан Станикић, Никола Милојевић, Мирослав Петровић, Марина Стојановић и Александар Милојевић.
„Време и место у коме живимо пружа бесконачан потенцијал за комедију… и апсурд. У околностима у којима се више живи од сналажљивости него од новца, довијање је постало готово занимање по себи. То је била полазна тачка мог комада. И зато су главни ликови мајстори управо тог заната. Лепи има крупне амбиције, иако је трговац на ситно; муљатор који живи од данас до сутра у непрестаним покушајима да се домогне лаке лове… или било какве лове. Вектор је уштогљени физичар, један од оних прешколованих, неснађених људи. Од њега се увек много очекивало, баш као што се и сада много очекује… да плати чак 3 заостале кирије. И трећи међу њима, Добрица, младожења. Он је заглављен у дугој вези, која је много више од тога – то је заједница… економска. Пошто је у позицији у којој је издржаван од стране своје девојке, онда и он мора да издржава штошта… рецимо, њену мајку у чијем стану живи. То су људи које свако има у свом окружењу. Али нису само они слика нас. Сандра, Добричина девојка, не само да је морала да оде у „бели свет“ Арапских Емирата, већ се бави лајф коучингом, измишљеним занимањем за све који не умеју да живе са собом. Њена мајка оптерећена је подмлађивањем у трци са временом које ју је прегазило. Цига Џомла рентира сопстенве бурме за кесицу лешника, Рубеола машта да постане волонтер, цркве скупљају лајкове на фејсбуку, док им попови имају забрану изласка из земље, а ничу и фантомске агенције у којима се тражи „преко 25 година радног искуства и до 30 година старости“. Е у таквим околностима, ови момци морају да организују свадбу за 10 дана са 0 динара. А зашто свадбу, ако не због папира – зар има јачег повода да се неко упусти у ту авантуру данас?! И док би се у Немачкој, рецимо, овај комад сматрао комедијом апсурда, овде се, на жалост, више чини као реализам. Наравно, увила сам га у лагани водвиљски формат, како би нас превасходно терао на смех, али за оне који воле да читају између жанрова, биће ту и озбиљнијег штива. А срећан крај се подразумева, јер „ако није добро, то онда и није крај“.“
Дуња Петровић, ауторка текстa

www.joakimvujic.com

Pendula 01

Љубомир Убавкић Пендула

НАШ РЕПЕРТОАР мај 2018.

Posted on

www.joakimvujic.com Улазнице можете резервисати на билетарници сваког дана од 10-14.00 и 18-20.00, тел. 034 33 20 63

repertoarmaj2018

ЧЕТИРИ БРАТА НА ФЕСТИВАЛУ ЈОАКИМ ВУЈИЋ

Posted on

Крагујевачки Књажевско-српски театар наступа на овогодишњим Сусретима професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“ са представом „Четири брата“, праизведбом текста аутора Радована Тишме у режији Драгана Јаковљевића, саопштио је селектор фестивала, позоришни критичар Александар Милосављевић.

У свом образложењу, Милосављевић је за представу Књажевско-српског театра написао следеће:
„Крагујевачка представа је пример редитељски и глумачки ваљано прочитаног драмског предлошка, комада који само донекле припада току српске руралне драмске традиције, а заправо оштро засеца у све елементе друштвене структуре овдашње стварности и на примеру једне породице указујући на узроке суштине нелагодности коју осећамо живећи у овој држави. Истовремено, пробијајући се кроз општа места која су одавно означена као усуд одређен нашим менталитетом, редитељ и глумци следе писца и на том трагу успевају да иза дебелих наслага онога што најчешће дефинишемо појмом отуђености, откривају трагове људскости која је оделала свим искушењима савременог живота.“

У наставку образложења, Милосављевић примећује да су се у његовом избору нашле „инсценације чак четири драмска дела савремених домаћих аутора“ што сведочи „о одлуци не малог броја овдашњих театара да своје сцене отворе за дела домаћих писаца, што је изузетно похвално“.

За овогодишње Сусрете професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“ селектор Милосављевић изабрао је за такмичарски део седам представа, а сем крагујевачке представе, на „Јоакиму“ ће наступити и: Регионално позориште Нови Пазар („Жак и његов господар“ Милана Кундере у режији Давида Алића), Драма српског Народног позоришта у Приштини, са седиштем у Грачаници („ЛИФТ – Слободан шоу“ Јелене Богавац у режији Ненада Тодоровића), Народно позориште из Ужица („Сведобро“ Стевана Вранеша у режији Немање Ранковића), Пулс театар из Лазаревца („Дом Бернарде Албе“ Лорке у режији Бојане Лазић), Шабачко позориште („Рубиште“ Нинослава Ђорђевића у режији Кокана Младеновића) и Позориште „Бора Станковић“ из Врања („Кеплер 258б“ Тијане Грумић у режији Југа Ђорђевића).

Сусрети професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“ одржавају се од 1965. године, у мају месецу, сваке године у другом граду, а организују их тамошња позоришта. Ове године, 54. по реду Сусрети, одржавају се у Новом Пазару.