Serbia

Јоакимови дани 2017

Posted on Updated on

www.joakimvujic.com

ЈОАКИМОВИ ДАНИ 2017.

Ревија позоришних представа у част домаћег писца

Јоакимови дани се одржавају у Књажевско-српском театру од 03-08. маја

Традиционална манифестација ЈОАКИМОВИ ДАНИ која представља ревију позоришта из Србије у избору Књажевско-српског театра и овај пут је посвећена домаћем писцу. Ова позоришна смотра је део ђурђевданских свечаности и одржава се од 03-08. маја у нашем Театру. Позоришна публика у Крагујевцу имаће прилику да погледа представе које су рађене по делима наших најзначајнијих драмских писаца ( Нушић, Стерија, Станковић…) а које изводе ансамбли позоришта из  Ужица, Врања, Сремске Митровице, Крагујевца и  Београда.

И овај пут у жижи је домаћи драмски писац као основа нашег драмског живота, кога публика најрадије препознаје и воли. Позориште као огледало духовности и стварности и овај пут дочараће вам све оно што нас окружује, боли и радује, све чему се смејемо и што нас узбуђује, а тиче се само нас и наше стварности.

Пред вама су НАРОДНИ ПОСЛАНИК, ЈАВНА ЛИЧНОСТ, ПОМАХНИТАЛИ, КИР ЈАЊА, а Ревију Јоакимови дани затвориће  Позориште Бора Станковић из Врања са представом РУЖА, УВЕЛА коју је по тексту Боре Станковића и у драматизацији Јелене Мијовић режирао Милан Нешковић. Ова представа је уврштена у званичну селекцију овогодишњег Стеријиног позорја. Јоакимови дани славе позориште и домаћег писца и представљају прилику да наша позоришна публика види представе из продукције других српских позоришта, а које су рађене по текстовима домаћих аутора.

joakimovidani2017

Порука Изабел Ипер за Светски дан позоришта 2017.

Posted on Updated on

IzabelIper
Isabelle Huppert

ИЗАБЕЛ ИПЕР

www.joakimvujic.com

Поводом Светског дана позоришта, а у знак наставка успешне сарадње са Филолошко-уметничким факултетом у Крагујевцу, за студенте овог факултета биће изведена монодрама Дневник једног лудака у режији Душана Станикића и извођењу Ивана Видосављевића. Пре почетка представе биће прочитана порука француске глумице Изабел Ипер, ауторке овогодишње поруке за Светски дан позоришта.
Светски дан позоришта се на иницијативу Међународног позоришног института (ИТИ) од 1961. године обележава широм света. На тај дан позоришни посленици организују разне позоришне манифестације на којима се традициопнално чита међународна порука коју, на позив Међународног позоришног института, увек пише позоришна личност светског угледа. Прву поруку за Светски дан позоришта написао је Жан Кокто 1962.

ПОРУКА ИЗАБЕЛ ИПЕР ЗА СВЕТСКИ ДАН ПОЗОРИШТА 2017.

Ево, дакле, већ 55 година да се сваке године у пролеће одржава Светски дан позоришта. Један дан, односно 24 часа који почињу тамо негде у позоришту НО и Бунраку, затим пролазе кроз Пекиншку оперу и Катхакали, задржавају се између Грчке и Скандинавије, од Есхила до Ибзена, од Софокла до Стриндберга, између Енглеске и Италије, од Саре Кејн до Пирандела, и Француске, између осталих, у којој се налазимо и у којој је Париз ипак светски град који прима највише страних ансамбала. Потом нас наших 24 часа воде од Француске у Русију, од Расина и Молијера до Чехова, онда прелазе Атлантик да би завршили у неком калифорнијском кампусу где млади људи можда поново измишљају позориште. Јер позориште се увек поново рађа из свог пепела. Оно је само конвенција коју неуморно треба рушити. Тако оно остаје живо. Позориште има бујан живот који изазива простор и време, најсавременији комади хране се прошлим вековима, најкласичнији репертоари постају модерни сваки пут кад се поново поставе.
Светски дан позоришта свакако није дан у обичном смислу наших свакодневних живота. Он поново оживљава један огроман простор-време, а да би се говорило о простор-времену, хтела бих да призовем једног француског драматурга, толико генијалног колико дискретног, Жана Тардјеа. Што се тиче простора, он пита “који је најдужи пут од једне тачке до друге…” Што се тиче времена, он сугерише “да се у десетинкама измери време које је потребно да се изговори реч ’вечност’“. За простор-време он каже и ово: „Одредите у свом духу, пре него што заспите, било које две тачке у простору и израчунајте време које је потребно, у сну, да одете од једне до друге.“ Задржаћу реч „у сну“. Рекло би се да су се Жан Тардје и Боб Вилсон срели. Наш Светски дан позоришта можемо такође да резимирамо сећајући се Семјуела Бекета чија Вини у свом жустром стилу каже: „Ох, какав би ово леп дан био.“ Размишљајући о поруци коју имам част да изговорим, сетила сам се свих тих снова из свих тих сцена. Стога, ја не долазим сама у ову салу УНЕСЦО, сви ликови које сам глумила на сцени прате ме, улоге за које се чини да их напуштамо кад се заврши представа али које воде у вама неки подземни живот, спремне да помогну или униште улоге које долазе за њима: Федра, Араминта, Орландо, Хеда Габлер, Медеја, Мертеј, Бланш Дибоа… Прате ме и сви ликови које сам волела и којима сам аплаудирала као гледатељка. И ту припадам целом свету. Ја сам Гркиња, Африканка, Сиријка, Венецијанка, Рускиња, Бразилка, Персијка, Румунка, Јапанка, Марсељка, Њујорчанка, Филипинка, Аргентинка, Норвежанка, Кореанка, Немица, Аустријанка, Енглескиња, заиста цео свет. Права мондијализација је у томе.
Године 1964. поводом овог Дана позоришта, Лоренс Оливије најавио је да је, после више од једног века борбе, у Енглеској коначно створено национално позориште за које је он желео да буде и међународно позориште, бар по свом репертоару. Врло добро је знао да Шекспир припада свима на свету.
Било ми је драго кад сам сазнала да је прва порука за Светски дан позоришта 1962. године била поверена Жану Коктоу, с пуним правом, будући да је он, зар не, аутор једног „путовања око света за 80 дана“. Ја сам свет обишла другачије, учинила сам то кроз 80 представа или 80 филмова. Кажем и филмова, јер не правим никакву разлику између играња у позоришту и играња на филму, што изненади сваки пут кад то кажем, али тачно је, тако је. Никаква разлика.
Говорећи овде, ја нисам ја, ја нисам глумица, ја сам само једна од бројних личности захваљујући којима позориште наставља да постоји. То је помало наша дужност. И наша потреба. Како да кажем: Не постоји позориште због нас, пре ће бити да ми постојимо захваљујући њему. Позориште је врло снажно, отпорно, оно преживљава све, ратове, цензуре, мањак новца. Довољно је рећи „декор је празна сцена неке неодређене епохе“ и пустити глумца да уђе. Или глумицу. Шта ће он учинити? Шта ће она рећи? Хоће ли они разговарати? Публика чека, сазнаће, публика без које нема позоришта, немојмо то никада заборавити. Једна особа у публици је публика. Али ипак не превише празних седишта! Осим код Јонеска… На крају Старица каже: „Да, да, умримо у пуној слави… Умримо да бисмо ушли у легенду… Бар ћемо имати улицу која ће носити наше име…“
Светски дан позоришта постоји 55 година. За 55 година ја сам осма жена коју су замолили да изговори поруку, коначно, не знам да ли је реч „порука“ одговарајућа. Моји претходници (мушки род се намеће!) говоре о позоришту маште, слободе, порекла, говорили су о мултикултурном, лепоти, питањима без одговора… Године 2013, дакле само пре четири године, Дарио Фо каже: „Једино решење за кризу јесте нада да ће се против нас, а пре свега против младих који желе да пригрле уметност позоришта, организовати велика хајка: и да ће један нови нараштај глумаца, из овако наметнутих околности, извући незамисливу добробит за једно ново позориште.“ Незамислива добробит је лепа формулација достојна да се нађе у неком политичком програму, не? …будући да сам у Паризу, и то пред скорашње председничке изборе, предлажем онима који изгледа желе да нама владају да пазе на незамисливе добробити које доноси позориште. Само без хајке!
Позориште је за мене други, оно је дијалог, одсуство мржње. Пријатељство међу народима, не знам тачно шта то значи али верујем у заједницу, у пријатељство гледалаца и глумаца, у заједништво свих оних које позориште окупља, оних који га пишу, оних који га преводе, оних који га осветљавају, облаче, декоришу, оних који га тумаче, оних који се њиме баве, оних који у њега иду. Позориште нас штити, пружа нам заклон… Верујем да нас воли… онолико колико ми волимо њега… Сећам се једног редитеља старог кова који је пре подизања завесе, иза кулиса, свако вече говорио чврстим гласом: „Места за позориште!“ Биће то реч за крај. Хвала.

Са француског језика превела Кристина Копрившек

САН ЛЕТЊЕ НОЋИ

Posted on Updated on

САН ЛЕТЊЕ НОЋИ, Вилијем Шекспир, режија Пјер Валтер Полиц

Књажевско-српски театар 2016. www.joakimvujic.com

МИ СМО ОНИ НА КОЈЕ СУ НАС РОДИТЕЉИ УПОЗОРАВАЛИ НАЈБОЉА ПРЕДСТАВА НА 11. ЈОАКИМИНТЕРФЕСТУ

Posted on Updated on

6zenicajif2016

У Крагујевцу се данас завршава 11. ЈоакимИнтерФест, међународни позоришни фестивал на коме је од 7. до 15. октобра учествовало осам представа у такмичарском програму, а према избору селектора Жељка Јовановића.
Одлуком стручног жирија у саставу: Милош Латиновић књижевник (председник жирија), редитељ Горан Цветковић и глумица Маја Изетбеговић за најбољу представу фестивала проглашена је представа „Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали” Босанског народног позоришта Зеница, по тексту Тање Шљивар и у режији Мирјане Карановић.
Награда за режију додељена је Ани Ђорђевић за представу „Моје дете”. Београдског драмског позоришта. Јоакимову награду за за глуму добила је Мирјана Карановић за улогу Маре у представи „Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали” Босанског народног позоришта Зеница.
Јоакимову награду за глуму добила је Јована Гавриловић за улогу Ранке у представи „Моје дете” Београдског драмског позоришта.
Јоакимову награду за визуленост, за дизајн и израду маски у представи “Сан летње ноћи “ Књажевско-српског театра добила је Ана Колбјанова.
Специјалну Јоакимову награду за продукцију представе ”Сан летње ноћи” добио је Књажевско-српски театар из Крагујевца.
Жири је све одлуке донео једногласно.
Награду публике 11. ЈоакимИнтерфеста добила је представа „Моје дете”. Београдског драмског позоришта.
Овогодишњи ЈоакимИнтерФест који се одвијао под слоганом „Срећа прати храбре” завршава се вечерас када ће у част награђених глумци Театра Ал. Давила из Питештија извести представу „Едит Пјаф у вртлогу среће“.

www.joakimvujic.com

САН ЛЕТЊЕ НОЋИ НА БУЦИНИМ ДАНИМА

Posted on

buca2016Представом Сан летње ноћи Књажевско-српски театар учествује на трећем позоришном фестивалу „Буцини дани“, који се одржава од 14. до 19. јуна у Александровцу. Комад, који је најновије остварење крагујевачког позоришта, по Шекспировом тексту режирао је Пјер Валтер Полиц.
Такмичарски програм доноси пет представа: „Сан летње ноћи“, „Херострат“ (Народно позориште Ниш), „Пијани“ (Атеље 212 Београд), „Каубоји“ (Народно позориште Кикинда) и „Иза кулиса“ (Народно позориште Суботица). У част награђених биће изведена представа „Stand down“ са Небојшом Миловановићем и гостима.
Стручни жири у саставу Мира Бањац, Ивана Жигон и Ана Софреновић, одлучиће којим глумцима ће припасти Златно зрно за најбољу мушку улогу, Златно зрно за најбољу женску улогу, Златно зрно за најбољег младог глумца/глумицу, Златно зрно за глумачку бравуру и Награда „Милосав Буца Мирковић“ за глумачко остварење фестивала. Традиционално, биће додељена и награда за најбољу продукцију.

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ ПОЗОРИШНЕ ПОСЛАНИЦЕ ЂУЗЕ СТОЈИЉКОВИЋА

Posted on

djuza3456Поводом годишњице смрти Властимира Ђузе Стојиљковића, у Музеју позоришне уметности Србије у понедељак, 13. јуна 2016. у 19:00 сати одржана је промоција књиге Позоришне посланице Ђузе Стојиљковића Спасоја Ж. Миловановића у издању Народног позоришта Републике Српске и Књажевско-српског театра Крагујевац.
Монографија Позоришне посланице <ђузе Стојиљковића која прати Статуету Јоаким Вујић обухвата више десетина глумчевих изјава, забелешки, описа догађаја које је желео да остану упамћени. Опремљена је, поред предговора Небојше Брадића и поговора приређивача Спасоја Ж. Миловановића, исцрпном глумчевом театрографијом, филмографијом, литературом и именским индексом. Монографија је промовисана у амбијенту изложбе посвећене Ђузи Стојиљковићу која је тренутно постављена у Музеју позоришне уметности Србије.
Књажевско-српски театар је на почетку пута ове књиге: он је дародавац награде. Народно позориште Републике Српске је на крају пута: у њему је Властимир Ђуза Стојиљковић одиграо једно од својих последњих представа Госпођу Министарку, и добио своју последњу позоришну награду на Театарфесту Петар Кочић.