На Сретење у Књажевско-српском театру премијера представе УЈКА ВАЊА

Posted on Updated on

May 2019

Прошло је много година од како сам се први пут запитао шта је стварност. Не могу да се сетим тачно како сам дошао до тог питања, али знам сигурно да нисам још дошао до одговора. Уопштено, стварност је неухватљива, промењива и индивидуална категорија, мења се у односу на стуације које нам се дешавају и формира се у односу на догађања у друштву које нас окружује. Суштински, стварност се креира у нашим главама и крхка је, веома лако може да се преокрене, да преврне наш живот наглавачке.
Радећи на комаду „Ујка Вања“ А.П. Чехова са својим колегама, опет сам се суочио са овим питањима схвативши да нечија стварност услед различитих утицаја може постати и илузија. Оног тренутка када ту илузију разбијему у парчиће губимо тло под ногама, губимо цео систем уверења која су нас водила до тада кроз живот. Схватамо све наше заблуде и покушавамо да успоставимо неки нови систем који би нас одржавао на ногама, у животу. Тражимо неки нови смисао за који бисмо се ухватили као дављеник за сламчицу. Чехов је то, чини ми се, много добро знао и осећао, био хроничар човекових најдубљих тежњи и оставио нам у наслеђе да се сада ми бавимо тиме. Суштински, такви процеси се догађају сваком човеку на овоме свету, али, да ли се кроз ове процесе напредује и шта добијамо тиме, да ли су та нова искуства и нови смисао само нове илузије, нове сламчице, само следећи степеник који треба разбити? Да, свакако, на том нашем путу тражења идеалне стварности за нас, треба прећи много степеница, суочити се са колективним слепилом које нас окружује, са немогућношћу да туђе разумевање тренутног стања и туђу стварност-илузију разбијемо и разобличимо. И када бисмо све то успели опет нас иза неког угла чека нека наша нова потреба, нека нова илузија докживот неумољиво иде напред. Шта се налази на крају тог нашег пута? Претпостављам да су то мир и срећа, да томе тежимо. А шта је то мир, шта је то срећа?

Јован Грујић, редитељ 

www.joakimvujic.com

vanja-2

ПРЕМИЈЕРА ПРЕДСТАВЕ ВРАПЧИЋ

Posted on Updated on

vrapciceditpjaf_jasminadimitrijevic

Сарадња најстаријег и најмлађег позоришта у Србији.
У суботу, 28. јануара на сцени Књажевско-српског театра премијерно се изводи представа Врапчић по тексту Наташе Илић и у режији Милоша Јагодића.
Ово је прича о животу Едит Пјаф.
Представа Врапчић је реализована у копродукцији најстаријег позоришта у Србији Књажевско-српског театра и најмлађег позоришта у Србији Пулс театра из Лазаревца.
У представи играју Јасмина Димитријевић као Едит Пјаф и глумци: Чедомир Штајн, Ненад Вулевић, Ивана Недељковић, Лара Симић, Јелена Цвијетић, Маја Софронијевић, Дарко Бјековић, Александар Трмчић и Предраг Пауновић. Сценографију потписује Дејан Пантелић, костимографију Соња Которшевић, препев песама Јасмина Димитријевић, музички аранжман Габор Ленђел а кореограф је Ирина Митровић.

www.joakimvujic.com

Никола Милојевић, глумац крагујевачког театра: Култура и некултура на истом послужавнику

Posted on

Немам „демократични” став у коме се култура, субкултура, надрикултура и некултура стављају на исти послужавник. Мислим да се вредности чувају одлуком да се сачувају

nikola_m_b

Оно што је у Нушићево доба био предмет спрдње, данас је на пиједесталу основних васпитних тежњи, рекао је Никола Милојевић, глумац Књажевско-српског театра и драмски писац на уручењу награде „Бранислав Нушић”, коју му је доделило Удружење драмских писаца Србије. Његов говор преносимо у целости:

Даме и господо,

Бићу веома кратак. Овај увод пишем пошто сам већ ставио тачку на свој говор, и видео да у њему има више једа и горчине него што сам желео, а што можда није упутно у овом тренутку кад треба да се сећамо великог ствараоца, да одајемо пошту и да се радујемо што имамо кога да славимо. Али моја стварност и мисао су на путу онога што овде бележим.
Најпре, дозволите ми да се захвалим Удружењу драмских писаца Србије на прилици да данас будем у оваквом друштву и на овом месту. За мене, веома свечани тренутак, настојаћу да искористим у покушају да кажем нешто вредно пажње и промишљања свих писаца, а упућено сенима Бранислава Нушића.
Можда и не писаца толико, колико оних који би требало да, као селектори културолошких образаца и градитељи духа будућих нараштаја, извлаче наук из искуства свеколике књижевности за боље друштво и културније потомке. Знам да је то утопијско гледиште, али упућује на друштвени смисао књижевности.
Институције културе, медији, поздравиће пљеском све напоре за очување вредних искустава којим нас литература и уметност уопште, свакодневно обогаћује. Али ће се увек, са извињењем услед неизлечивих бољки друштва, рећи да то нико, или веома мали број, кружно затворених људи, конзумира. А онда ће после тога да нас мало разведре оним што народ воли.
Ја немам „демократични” став у коме се култура, субкултура, надрикултура и некултура стављају на исти послужавник. Мислим да се вредности чувају одлуком да се сачувају.
Која је то несмотреност по среди, да ни после сто и више година од Нушићевог стваралачког зенита, у коме је, као неприкосновени читач нашег менталитета, упозоравао на муке, странпутице и неснађеност, тада још увек младог српског друштва, и данас оно буде исто тако младо, странпутично и неснађено. Која ће га то генерација постарити и снаћи? Ствари су, куд и камо, још горе.
Оно што је у Нушићево доба био предмет спрдње, данас је на пиједесталу основних васпитних тежњи. И сваки индивидуални покушај да се против тога иде, да се младом духу не указује на благодети естраде, политизму као проходитељу животног пута, високој штикли и лакованој ципели, као основним потенцијалима за међуљудске односе, завршава се озбиљном бригом за уклопљеност у средину.
Али, писци нису родитељи и васпитачи. Они упозоравају, постављају питања и мењају, пре свега, себе. И то је једино сто могу да раде у својој уметности.
А читаоци, бојим се само да неће кришом читати књиге, како би избегавали подсмехе здраве, напредне елите.

Говор на гробу Бранислава Нушића, 19. Јануара 2017.

Премијера представе ВРАПЧИЋ, прича о животу Едит Пјаф

Posted on Updated on

Премијера представе ВРАПЧИЋ, 28. јануара 2017. године у 20 сати!

 

copy-of-28-%d1%98%d0%b0%d0%bd%d1%83%d0%b0%d1%80-2017-2

Наташа Илић
ВРАПЧИЋ

Редитељ: Милош Јагодић
Сценограф: Дејан Пантелић
Костимограф: Соња Которчевић
Препев песама: Јасмина Димитријевић
Музички аранжмани: Габор Ленђел
Кореограф: Ирина Митровић

Играју:
Едит Пјаф – ЈАСМИНА ДИМИТРИЈЕВИЋ
Едит Пјаф, девојчица – ЛАРА СИМИЋ
Симона – ИВАНА НЕДЕЉКОВИЋ
Лујза, Жена из публике 1, Грађанка 1, Медицинска сестра – ЈЕЛЕНА ЦВИЈЕТИЋ
Кармен, Жена из публике 2, Грађанка 2, Болничарка – МАЈА СОФРОНИЈЕВИЋ
Луј Лепле, Лисјен, Колпортер 3, Грађанин 3, Лекар – ДАРКО БЈЕКОВИЋ
Отац, Рејмон Асо, Грађанин 2 – ЧЕДОМИР ШТАЈН
Жако, Инспектор, Колпортер 4, Грађанин 1 – АЛЕКСАНДАР ТРМЧИЋ
Луј „Мали“, Марсел Сердан, Полицајац, Колпортер 2, Болничар – НЕНАД ВУЛЕВИЋ
Тео Сарапо, Морнар, Колпортер 1 – ПРЕДРАГ ПАУНОВИЋ

Оркестар:
Катарина Карић – корепетиција и клавир
Јован Костадиновић – контрабас
Марко Дражић – хармоника
Миодраг Јовановић-Шеф – гитара

2016. ЈЕДНА ОД НАЈУСПЕШНИЈИХ ГОДИНА У НОВИЈОЈ ИСТОРИЈИ КЊАЖЕВСКО-СРПСКОГ ТЕАТРА

Posted on

b2ca9d30-04dd-4fb2-b9f1-ec6234d8c4a6

www.joakimvujic.com

Протекла календарска година у крагујевачком театру била је у знаку Шекспира и Стерије. Премијере представа по делима двојице класика обележиле су позоришни живот у Крагујевцу, али и шире. Представа  „Сан летње ноћи“ у режији немачког редитеља Пјер Валтер Полица са великим успехом премијерно је изведена у априлу 2016. године поводом обележавања четири века од смрти Вилијама Шекспира, а сам крај 2016. године обележила је премијера представе „Кир Јања“, Јована  Стерије Поповића у режији  Драгане Варагић.
Представу „Сан летње ноћи“ стручна јавност и жирији различитих фестивала на којима је учествовала најчешће су називали продукцијским подвигом крагујевачког театра, док је  представа „Кир Јања“ препозната као једна од најзначајнијих представа у 2016. години у српским позориштима уопште.
У протеклој години ансамбл Књажевско-српског театра учествовао је на петнаест фестивала у земљи и иностранству на којима је освојено 7 награда, а једна од  најзначајнијих је и Главна награда стручног жирија за представу „Сан летње ноћи“  на фестивалу „Театар у једном дејству“ који се традиционално већ три деценије одржава у Младеновцу.
У протеклој години крагујевачки театар је по први пут у својој историји гостовао у Русији и то на фестивалу „Мост пријатељства“ у граду Јошкар Ола.  Током трајања овог фестивала одржана је и Међународна научна конференција на тему „Позоришна сарадња – подстицај културном развоју и социјалној интеграцији“ на којој је о утицају међународних позоришних фестивала на развој позоришне продукције на локалном нивоу говорио и директор театра мр Војо Лучић. Ова научна конференција је организована под покровитељством Министарства културе Руске федерације.
Поред премијерног и репризних извођења својих представа Књажевско-српски театар је у 2016. години  успешно организовао и два позоришна фестивала у мају „Јоакимове дане“ – ревију позоришних представа у част домаћег писца, а у октобру 11. Међународни позоришни фестивал „ЈоакимИнтерФест“ у уквиру кога је изведено 9 представа из пет земаља.
Последњих дана 2016. године објављена је монографија Милена Дравић- више од уметности“ коју Књажевско-српски театар публикује у оквиру едиције „Јоакимови потомци“, а која је припадајући део престижне награде Статуета “Јоаким Вујић“ чији је један од лауреата била и прослављена српска глумица.
Премијере, гостовања у земљи и иностранству, учешћа на различитим фестивалима (међу којима су и они престижни: Дани комедије у Јагодини, Буцини дани, Фестивал класике у  Вршцу…), бројна публика, подигнута видљивост и углед позоришта у земљи и иностранству, организација фестивала и других за Крагујевац и ширу заједницу важних манифестација, само су неки од показатеља да се 2016. година може сматрати једном од најуспешнијих у новијој историји нашег позоришта.

ОБЈАВЉЕНА МОНОГРАФИЈА МИЛЕНА ДРАВИЋ – ВИШЕ ОД УМЕТНОСТИ

Posted on

milenadravic

Из штампе је управо изашла монографија „Милена Дравић – више од уметности“ коју Књажевско-српски театар, Крагујевац објављује у едицији „Јоакимови потомци“ а која је припадајући део престижне награде Статуета „Јоаким Вујић“ чији је лауреат наша врхунска глумица била 2013. године.
Монографија, чији је аутор Татјана Њежић у првом делу, на преко стотридесет страна, доноси више од педесет прича, односно сцена из живота велике драмске уметнице, а у другом који обухвата још преко сто страна казивања о Милени Дравић (Душко Ковачевић, Љубомир Симовић, Радослав Зеленовић, Пуриша Ђорђевић, Дејан Мијач, Јагош Марковић, Милан Јелић, Горан Паскаљевић, Душан Макавејев, Милан Влајчић, Милена Зупанчић, Милан Караџић, Стефан Арсенијевић, Милош Радивојевић, Бранка Петрић, Здравко Шотра, Ненад Полимац, Александар Милосављевић).
Ова раскошно илустрована монографија која почиње причом Милене Дравић о свом детињству, а завршава се избором од тридесетак њених насловних страна у разним штампаним гласилима, својеврсно је сведочанство о уметници која је својим блиставим даром и раскошним опусом изнедрила врхунце културног живота и стваралаштва ових простора.
Подсетимо, у образложењу награде “Јоаким Вујић”, жири у саставу Небојша Брадић редитељ и председник жирија, глумац Властимир Ђуза Стоиљковић ( добитник Статуете “Јоаким Вујић” 2012. године), Марија Солдатовић, драматург, Милош Крстовић, глумац и Војо Лучић, директор Књажевско-српског театра је истакао: “Глумачко трајање у позоришту, на филму и телевизији, потврдило је особен дар, лепоту и харизму Милене Дравић. Свестраност њеног глумачког умећа препозната је и високо цењена у различитим жанровима: од најфинијег психолошког нијансирања лика у драми, бравурозне минијатуре и импровизације у комедији, до потресне упечатљивости крупног плана на филмском платну и телевизијском екрану. Милена Дравић је, без сумње, својом каријером и даром обележила историју српског глумишта друге половине 20. и почетка 21. века.“

www.joakimvujic.com