Да ли су сви председници заправо глумци?

Posted on Updated on

Причало се да је Јосиф Висарионович Стаљин имао више двојника и да никада није било сигурно који од њих је „прави“. Онај прави, стварни председник, негде је постојао – можда је био болестан или киднапован или чак убијен – али је, у међувремену, неко морао да игра његову улогу. Неко је, због нужности, морао да попуњава председниково место и глуми председника.

Читав свет је сцена и други светови не постоје. Као што је то говорио Шекспир, на тој сцени ми увек и само глумимо. „Глумећи председник“ је чувена досетка коју је на рачун Роналда Регана направио познати публицист и драмски писац Гор Видал. Тиме је подразумевао да се нешто десило правом председнику и да Реган привремено заузима његово место.

Уколико сте глумац као Реган, боље ћете бити припремљени за „глумећег председника“. А ко зна – можда у томе глумачко искуство не би било корисно?

Могуће је да би вас навело да претерујете у глуми и да тако будете превише извештачени или сувише глумачки уверљиви. Тако бисте постали сумњиви.

Могло би се догодити да се занесете и почнете да се понашате као да сте рођени за ту улогу или да осетите како је она створена баш за вас, и то исто онако као што осећа узурпатор или глумачка алтернација која је имала срећу да најзад добије дуго очекивану ролу.

Напомена Гора Видала о Роналду Регану наводи нас на идеју по којој је председник – увек глумећи председник. Глумећи председник је преузео улогу и назив најмоћније личности у једној друштвеној заједници, а да, притом, није рођен као наследни монарх.

Ниједан глумац не може да буде већи Краљ Лир од другог глумца који игра исту улогу. Он је стању да направи мање или више уверљиву представу Краља Лира. На исти начин, ниједан председник није више или мање председник од другог.

Ми можемо да упоредимо његову представу са представом неког другог председника, као и са жељеном представом председника, чак и ако не желимо да размишљамо о председницима као о извођачима, на пример у шоу-бизнису.

Не постоје оригинали или прамодели за Краља Лира, председника неке државе или луде особе. Глумљење Лировог лудила значи играње личности која на позорници постаје временом све непрозирнија према себи. Лек за такву особу не постоји, предстоји катастрофа која нас онеспокојава, али коју јасно видимо.

Међутим, ми не називамо лудим све људе чије је осећање бивства, како би рекао Жан Жак Русо, упадљиво. Питање је: шта нас наводи на закључак да мислимо да је неко луд? Шта то није у реду са наступом одређене особе због чега ми помислимо на реч „луд“? Не „суров“, „бучан“, „насилан“, „настран“, „бизаран“, „доминантан“, већ „луд“? Ко су ти људи и у поређењу са чиме су луди?

Ретко знамо шта је то у лудилу што нас узнемирава, али са сигурношћу знамо да глумљење лудила на сцени ради за нас, уз обавезу да претходно помно размислимо о овој деликатној вези између стварног и глумљеног лудила.

Када још један „извођач глумачких радова“ преузима улогу председника државе, као што је то ових дана случај са Украјином, можемо само да претпоставимо какву ће корист „глумљење председника“ донети за грађане те земље. Будући да је реч о глумцу – комичару, очекујемо да ће унети и неке веселије тонове у улогу „глумећег председника“.

Autorski tekst Nebojše Bradića, glavnog i odgovornog urednika Kulturno-umetničkog programa na javnom servisu


Небојша Брадић


Advertisements

ЈОАKИМОВИ ДАНИ 2019.

Posted on

Ревија позоришних представа “Јоакимови дани” посвећена домаћем писцу ове године угостиће позоришта из Београда, Ужица, Зајечара и Kрагујевца. Циљ ове манифестације коју крагујевачки театар традиционално организује у оквиру Мајских свечаности је да афирмише домаће драмско стваралаштво, али и да повеже позоришта и уметнике. “Јоакимове дане” 04. маја отвориће представа “Негри или љубов ко сочеловеком својим” по тексту Јоакима Вујић у извођењу крагујевачког театра који ће 11. маја премијерно извести представу “Воћни дан” Велимира Стојановића у режији Драгана Јаковљевића. Ансамбл домаћина током “Јоакимовим дана” извешће и представе:” Двеста” и “Четири брата”. Kрагујевчани ће имати прилику да виде и гостујуће представе: “Хасанагиница” ( Народно позориште у Београду), “Бизарно” (Народно позориште Тимочке Kрајине Зајечар) и “Недозвани” (Нас театар).
Текстове домаћих аутора, публика воли јер се баве темама аутентичним за наше просторе и доносе управо оно што нас може да насмеје, расплаче, замисли. Занимљиве саме по себи ове представе, доносе богатство инсценације и глуме, нуде део наше свакодневице, наших нарави, заврзлама, политичких и социјалних проблема.
Овогодишњу ревију позоришних представа у част домаћег писца 30. маја затвориће ансамбл Народног позоришта Ужице са представом “Сведобро” Стевана Вранеша у режији Немање Ранковића.

Јоакимови даниhttp://www.joakimvujic.com/2019/04/23/joakimovi-dani-2019/

Скупштина града Крагујевца иницирала је израду мобилне апликације која ће корисницима омогућити једноставно праћење свих културних дешавања

Posted on

Преузмите мобилну апликацију на Google Play продавници

Скупштина града Крагујевца иницирала је израду мобилне апликације за уређаје са оперативним системом Андроид, која ће корисницима омогућити једноставно праћење свих културних дешавања у граду.

Порука за СВЕТСКИ ДАН ПОЗОРИШТА 2019. године

Posted on

Светски дан позоришта, 27. март,  се на иницијативу Међународног позоришног института (ИТИ) од 1961. године обележава широм света. На тај дан позоришни посленици организују разне позоришне манифестације на којима се традициопнално чита међународна порука коју, на позив Међународног позоришног института, увек пише позоришна личност светског угледа. Прву поруку за Светски дан позоришта написао је Жан Кокто 1962.

Аутор овогодишње поруке је Карлос Селдран угледни, вишеструко награђивани позоришни редитељ, драматург, драмски педагог и универзитетски професор. Живи и ради у Хавани (Куба), али са својим представама путује по свету

КАРЛОС СЕЛДРАН (Carlos Celdrán), Куба

Пре него што сам крочио у позориште, моји учитељи су већ били тамо. Саградили су своје куће и своје поетике на остацима сопственог живота. Многи од њих су непознати или их једва памте: радили су у тишини, у понизности својих пробних сала и препуних гледалишта, да би потом, након много година рада и изванредних успеха, полако напустили своја места и нестали. Када сам схватио да је мој позив и моја судбина да наставим њиховим стопама, такође сам увидео да од њих наслеђујем дирљиву и јединствену традицију: да живим у садашњости и да једино очекивање треба да ми буде да досегнем прозирност непоновљивог тренутка, у којем се сусрећем с другим бићем у тами позоришта, заштићен пуком истинитошћу геста и речи која нешто открива.

Моја позоришна домовина су ти тренуци сусрета с гледаоцима који из вечери у вече долазе у нашу салу, из најразличитијих делова мог града, да би били с нама, да бисмо поделили тих неколико сати, неколико минута. Помоћу таквих, јединствених тренутака градим свој живот: престајем да будем ја, више не патим због себе и поново се рађам да бих увидео шта значи стварати позориште: проживети тренутке чисте, ефемерне истине, знати да је то што говоримо и радимо, тамо, под сценским светлом, истинито и да одражава наше најдубље и најинтимније биће. Моја позоришна земља, којој моји глумци и ја припадамо, саткана је од тих тренутака у којима заборављамо на маске, реторику, страх да будемо то што јесмо, и пружамо једни другима руке у тами.

Позоришна традиција је хоризонтална. Нико не може да тврди да је театар на било који начин у центру света, у одређеном граду или у неком привилегованом здању. Позориште, како га ја доживљавам, простире се по невидљивим географским просторима који једним чином обједињују позоришну уметност и животе оних који је стварају. Сви позоришни уметници умиру заједно са својим непоновљивим тренуцима луцидности и лепоте, сви нестају на исти начин, не остављајући иза себе ништа што би их сачувало или прославило. Велики позоришни ствараоци знају да им не вреди никакво признање када се нађу пред тим задатком који је у корену нашег посла, а то је стварање истинских тренутака, недоречености, снаге, слободе, усред највеће неизвесности. И наџивеће их само подаци о њиховом раду или фотографије и видео снимци на којима ће бити забележена тек бледа идеја тога што су урадили. Али тим снимцима ће увек недостајати неми одговор публике која у датом тренутку увиђа да то што се дешава пред њеним очима не може бити пренето нити сагледано ван тог простора, да истина коју тамо заједно доживљавају представља истинско животно искуство, на тренутак прозрачније и од самог живота.

Када сам увидео да је позориште засебна земља, једна велика територија која обухвата читав свет, у мени се зачела идеја која је истовремено оличавала слободу: не мораш да се удаљиш нити да одеш са места на којем се налазиш, не мораш да трчиш нити да се помераш. Тамо где постојиш ти, постоји и публика. Тамо су колеге чије присуство ти је потребно. Тамо, изван твоје куће, имаш свакодневну стварност, непрозирну и непробојну. Стога из своје привидне непомичности радиш да би створио највеће од свих путовања, да би поновио Одисеју, путешествије аргонаута: ти си непомични путник који непрестано убрзава густину и чврстину свог стварног света. Ти путујеш ка тренутку, ка трену, ка непоновљивом сусрету који се одиграва пред онима који су слични теби. Ти путујеш ка њима, ка њиховом срцу, ка њиховој субјективности. Путујеш кроз њих, допиреш у њихове емоције, у њихове успомене које будиш и покрећеш. Твоје путовање је вртоглаво и нико не може да га измери нити спречи. Такође, нико није у стању да одреди његов прави обим; то је путовање кроз машту твојих људи, семе које је посађено у најудаљенију од свих земаља: грађанску, етичку и људску савест твојих гледалаца. Због тога не одлазим, остајем код куће, међу својим блиским пријатељима, привидно миран, и радим даноноћно, јер знам тајну вртоглаве брзине.

Превела са шпанског Бојана Ковачевић Петровић

www.joakimvujic.com

Народно позориште Приштина у крагујевачком театру

Posted on

У четвртак, 14. марта у 12 часова у просторијама Књажевско-српског театра биће организовано свечано потписивање Споразумa о сарадњи између Књажевско-српског театра из Крагујевца и Народног позоришта Приштина са седиштем у Грачаници. Овим Споразумом два позоришта ће интезивирати међусобну размену и сарадњу како на уметничком тако и на нивоу других позоришних ресурса. Споразум о сарадњи потписаће  директори Књажевско-српског театра, Милош Крстовић и Народног позоришта Приштина, Предраг Радоњић.

Књажевско-српски театар

Истог дана, са почетком у 20 часова, Народно позориште Приштина са седиштем у Грачаници представиће се крагујевачкој публици представом „Развојни пут Боре Шнајдера”, по тексту Александра Поповића.Драма „Развојни пут Боре Шнајдера”, Александра Поповића, проглашена је половином деведесетих од критике за најбољу српску драму друге половине 20. века. У њој писац прати неколико релација, од којих су најважније социјалистички друштвени миље, где се успињу неспособни и за послове неприпремљени каријеристи, оцртани сукоб друштвеног и приватног посла, као и сусрет малог, анонимног човека са идеологијом и њеним језиком и законима.

У овој драми играју Игор Дамњановић, Дејан Цицмиловић, Александар Михаиловић, Небојша Ђорђевић, Бојан Стојчетовић, Милан Васић, Аника Грујић, Ивана Ковачевић и Александра Цуцић. Режију потписује Слободан Скерлић.

www.joakimvujic.com