Порука Изабел Ипер за Светски дан позоришта 2017.

Posted on Updated on

IzabelIper
Isabelle Huppert

ИЗАБЕЛ ИПЕР

www.joakimvujic.com

Поводом Светског дана позоришта, а у знак наставка успешне сарадње са Филолошко-уметничким факултетом у Крагујевцу, за студенте овог факултета биће изведена монодрама Дневник једног лудака у режији Душана Станикића и извођењу Ивана Видосављевића. Пре почетка представе биће прочитана порука француске глумице Изабел Ипер, ауторке овогодишње поруке за Светски дан позоришта.
Светски дан позоришта се на иницијативу Међународног позоришног института (ИТИ) од 1961. године обележава широм света. На тај дан позоришни посленици организују разне позоришне манифестације на којима се традициопнално чита међународна порука коју, на позив Међународног позоришног института, увек пише позоришна личност светског угледа. Прву поруку за Светски дан позоришта написао је Жан Кокто 1962.

ПОРУКА ИЗАБЕЛ ИПЕР ЗА СВЕТСКИ ДАН ПОЗОРИШТА 2017.

Ево, дакле, већ 55 година да се сваке године у пролеће одржава Светски дан позоришта. Један дан, односно 24 часа који почињу тамо негде у позоришту НО и Бунраку, затим пролазе кроз Пекиншку оперу и Катхакали, задржавају се између Грчке и Скандинавије, од Есхила до Ибзена, од Софокла до Стриндберга, између Енглеске и Италије, од Саре Кејн до Пирандела, и Француске, између осталих, у којој се налазимо и у којој је Париз ипак светски град који прима највише страних ансамбала. Потом нас наших 24 часа воде од Француске у Русију, од Расина и Молијера до Чехова, онда прелазе Атлантик да би завршили у неком калифорнијском кампусу где млади људи можда поново измишљају позориште. Јер позориште се увек поново рађа из свог пепела. Оно је само конвенција коју неуморно треба рушити. Тако оно остаје живо. Позориште има бујан живот који изазива простор и време, најсавременији комади хране се прошлим вековима, најкласичнији репертоари постају модерни сваки пут кад се поново поставе.
Светски дан позоришта свакако није дан у обичном смислу наших свакодневних живота. Он поново оживљава један огроман простор-време, а да би се говорило о простор-времену, хтела бих да призовем једног француског драматурга, толико генијалног колико дискретног, Жана Тардјеа. Што се тиче простора, он пита “који је најдужи пут од једне тачке до друге…” Што се тиче времена, он сугерише “да се у десетинкама измери време које је потребно да се изговори реч ’вечност’“. За простор-време он каже и ово: „Одредите у свом духу, пре него што заспите, било које две тачке у простору и израчунајте време које је потребно, у сну, да одете од једне до друге.“ Задржаћу реч „у сну“. Рекло би се да су се Жан Тардје и Боб Вилсон срели. Наш Светски дан позоришта можемо такође да резимирамо сећајући се Семјуела Бекета чија Вини у свом жустром стилу каже: „Ох, какав би ово леп дан био.“ Размишљајући о поруци коју имам част да изговорим, сетила сам се свих тих снова из свих тих сцена. Стога, ја не долазим сама у ову салу УНЕСЦО, сви ликови које сам глумила на сцени прате ме, улоге за које се чини да их напуштамо кад се заврши представа али које воде у вама неки подземни живот, спремне да помогну или униште улоге које долазе за њима: Федра, Араминта, Орландо, Хеда Габлер, Медеја, Мертеј, Бланш Дибоа… Прате ме и сви ликови које сам волела и којима сам аплаудирала као гледатељка. И ту припадам целом свету. Ја сам Гркиња, Африканка, Сиријка, Венецијанка, Рускиња, Бразилка, Персијка, Румунка, Јапанка, Марсељка, Њујорчанка, Филипинка, Аргентинка, Норвежанка, Кореанка, Немица, Аустријанка, Енглескиња, заиста цео свет. Права мондијализација је у томе.
Године 1964. поводом овог Дана позоришта, Лоренс Оливије најавио је да је, после више од једног века борбе, у Енглеској коначно створено национално позориште за које је он желео да буде и међународно позориште, бар по свом репертоару. Врло добро је знао да Шекспир припада свима на свету.
Било ми је драго кад сам сазнала да је прва порука за Светски дан позоришта 1962. године била поверена Жану Коктоу, с пуним правом, будући да је он, зар не, аутор једног „путовања око света за 80 дана“. Ја сам свет обишла другачије, учинила сам то кроз 80 представа или 80 филмова. Кажем и филмова, јер не правим никакву разлику између играња у позоришту и играња на филму, што изненади сваки пут кад то кажем, али тачно је, тако је. Никаква разлика.
Говорећи овде, ја нисам ја, ја нисам глумица, ја сам само једна од бројних личности захваљујући којима позориште наставља да постоји. То је помало наша дужност. И наша потреба. Како да кажем: Не постоји позориште због нас, пре ће бити да ми постојимо захваљујући њему. Позориште је врло снажно, отпорно, оно преживљава све, ратове, цензуре, мањак новца. Довољно је рећи „декор је празна сцена неке неодређене епохе“ и пустити глумца да уђе. Или глумицу. Шта ће он учинити? Шта ће она рећи? Хоће ли они разговарати? Публика чека, сазнаће, публика без које нема позоришта, немојмо то никада заборавити. Једна особа у публици је публика. Али ипак не превише празних седишта! Осим код Јонеска… На крају Старица каже: „Да, да, умримо у пуној слави… Умримо да бисмо ушли у легенду… Бар ћемо имати улицу која ће носити наше име…“
Светски дан позоришта постоји 55 година. За 55 година ја сам осма жена коју су замолили да изговори поруку, коначно, не знам да ли је реч „порука“ одговарајућа. Моји претходници (мушки род се намеће!) говоре о позоришту маште, слободе, порекла, говорили су о мултикултурном, лепоти, питањима без одговора… Године 2013, дакле само пре четири године, Дарио Фо каже: „Једино решење за кризу јесте нада да ће се против нас, а пре свега против младих који желе да пригрле уметност позоришта, организовати велика хајка: и да ће један нови нараштај глумаца, из овако наметнутих околности, извући незамисливу добробит за једно ново позориште.“ Незамислива добробит је лепа формулација достојна да се нађе у неком политичком програму, не? …будући да сам у Паризу, и то пред скорашње председничке изборе, предлажем онима који изгледа желе да нама владају да пазе на незамисливе добробити које доноси позориште. Само без хајке!
Позориште је за мене други, оно је дијалог, одсуство мржње. Пријатељство међу народима, не знам тачно шта то значи али верујем у заједницу, у пријатељство гледалаца и глумаца, у заједништво свих оних које позориште окупља, оних који га пишу, оних који га преводе, оних који га осветљавају, облаче, декоришу, оних који га тумаче, оних који се њиме баве, оних који у њега иду. Позориште нас штити, пружа нам заклон… Верујем да нас воли… онолико колико ми волимо њега… Сећам се једног редитеља старог кова који је пре подизања завесе, иза кулиса, свако вече говорио чврстим гласом: „Места за позориште!“ Биће то реч за крај. Хвала.

Са француског језика превела Кристина Копрившек

МИРКО БАБИЋ, ЛАУРЕАТ СРЕБРНЕ МЕДАЉЕ ЗА ЗАСЛУГЕ

Posted on

Поводом Дана државности Председник Србије Томислав Николић одликовао је првака драме Књажевско-српског театра Мирка Бабића Сребрном медаљом за заслуге.
Ово признање Мирку Бабићу додељено је за изузетне заслуге и постигнуте резултате у културним делатностима. Свечана церемонија уручења сретењских одликовања истакнутим појединцима и институцијама одржана је 15. фебруара 2017. године у згради Предсеништва у Београду.

www.joakimvujic.com

mirkobkg

 

СТАТУЕТА ЈОАКИМ ВУЈИЋ РЕНАТИ УЛМАНСКИ, ПРСТЕН СА ЛИКОМ ЈОАКИМА ВУЈИЋА МАРИНИ СТОЈАНОВИЋ

Posted on Updated on

KNJAŽEVSKO-SRPSKI TEATAR

Крагујевачки Књажевско-српски театар доделио је Статуету ЈОАКИМ ВУЈИЋ за 2017. годину глумици Ренати Улмански. Статуета се сваке године (од 1985.) за Дан театра – Сретење свечано уручује лауреату за изузетан допринос развоју позоришне уметности у Србији.
Жири за доделу Статуете у саставу: мр Војо Лучић директор Књажевско-српског театра, позоришни критичар Жељко Јовановић, драматург Марија Солдатовић и глумци Ивана Недељковић и Чедомир Штајн једногласно је донео одлуку којом се Статуета додељује познатој српској глумици Ренати Улмански.

Жири у образложењу ове одлуке каже:
“Рената Улмански је омиљена глумица свих генерација са вишедеценијском успешном каријером филмске, телевизијске и позоришне глумице. Позоришне сцене на којима је играла оплеменила је својом уметничком јединственошћу бојећи драмске ликове особеним шармом и топлином.Својим дугогодишњим посвећеним глумачким ангажманом и постигнутим уметничким резултатима Рената је дала изузетан допринос развоју позоришне уметности у Србији.“

Прстен са ликом Јоакима Вујића, додељује за изузетан допринос развоју Књажевско-српског театра и афирмацији његовог угледа у земљи и иностранству глумици Марини Стојановић.

Образложење
Марина Стојановић је глумица која се одликује оданошћу глумачкој професији и свом позоришту на чијим даскама дуже од тридесет година, заједно са својим колегама, ствара магију позоришне уметности. Она је глумица коју би свако позориште желело да има, аутентична и посвећена на сцени без обзира да ли је краљица, собарица, откачена бака, несрећна девојка из ирске провинције, госпођа министарка или бравурозни Шекспиров ПУК.

Годишња награда Миодрагу Пејковић за улогу Кир Јање у представи Јована Стерије Поповић „Кир Јања“, режија Драгана Варагић

Образложење
У улози Кир Јање Миодраг Пејковић је доказао своју глумачку зрелост, као и отвореност за модерно читање и инсценацију једног од најзначајнијих Стеријиних дела. Вођен вештом редитељском, али и глумачком руком Драгане Варагић успео је да нам пренесе вишеслојност лика Кир Јање. Својом глумачком харизмом и особеношћу која допире до сваког гледаоца Пејковић је потврдио да спада у малу групу српских глумаца који могу изнети један од најзначајнијих ликова српске драматургије, што Кир Јања засигурно јесте.

Годишња награда Ани Тодоровић, за улогу Хермије у представи Сан летње ноћи Вилијама Шекспира у режији Пјер Валтер Полица

Образложење
Ана је улогу Хермије одиграла вештим и прецизним глумачки средствима, а у првом плану њене игре, као и њеног глумачког деловања уопште, била је посвећеност представи као колективном чину.
Годишња награда за 2016. годину додељује се и инспицијенту Ради Јовановић.
Књажевско-српски театар ће своју годишњицу, 15.фебруара 2017. године облежити премијером представе УЈКА ВАЊА Анотна Павловича Чехова у режији Јована Грујића.

www.joakimvujic.com

На Сретење у Књажевско-српском театру премијера представе УЈКА ВАЊА

Posted on Updated on

May 2019

Прошло је много година од како сам се први пут запитао шта је стварност. Не могу да се сетим тачно како сам дошао до тог питања, али знам сигурно да нисам још дошао до одговора. Уопштено, стварност је неухватљива, промењива и индивидуална категорија, мења се у односу на стуације које нам се дешавају и формира се у односу на догађања у друштву које нас окружује. Суштински, стварност се креира у нашим главама и крхка је, веома лако може да се преокрене, да преврне наш живот наглавачке.
Радећи на комаду „Ујка Вања“ А.П. Чехова са својим колегама, опет сам се суочио са овим питањима схвативши да нечија стварност услед различитих утицаја може постати и илузија. Оног тренутка када ту илузију разбијему у парчиће губимо тло под ногама, губимо цео систем уверења која су нас водила до тада кроз живот. Схватамо све наше заблуде и покушавамо да успоставимо неки нови систем који би нас одржавао на ногама, у животу. Тражимо неки нови смисао за који бисмо се ухватили као дављеник за сламчицу. Чехов је то, чини ми се, много добро знао и осећао, био хроничар човекових најдубљих тежњи и оставио нам у наслеђе да се сада ми бавимо тиме. Суштински, такви процеси се догађају сваком човеку на овоме свету, али, да ли се кроз ове процесе напредује и шта добијамо тиме, да ли су та нова искуства и нови смисао само нове илузије, нове сламчице, само следећи степеник који треба разбити? Да, свакако, на том нашем путу тражења идеалне стварности за нас, треба прећи много степеница, суочити се са колективним слепилом које нас окружује, са немогућношћу да туђе разумевање тренутног стања и туђу стварност-илузију разбијемо и разобличимо. И када бисмо све то успели опет нас иза неког угла чека нека наша нова потреба, нека нова илузија докживот неумољиво иде напред. Шта се налази на крају тог нашег пута? Претпостављам да су то мир и срећа, да томе тежимо. А шта је то мир, шта је то срећа?

Јован Грујић, редитељ 

www.joakimvujic.com

vanja-2

ПРЕМИЈЕРА ПРЕДСТАВЕ ВРАПЧИЋ

Posted on Updated on

vrapciceditpjaf_jasminadimitrijevic

Сарадња најстаријег и најмлађег позоришта у Србији.
У суботу, 28. јануара на сцени Књажевско-српског театра премијерно се изводи представа Врапчић по тексту Наташе Илић и у режији Милоша Јагодића.
Ово је прича о животу Едит Пјаф.
Представа Врапчић је реализована у копродукцији најстаријег позоришта у Србији Књажевско-српског театра и најмлађег позоришта у Србији Пулс театра из Лазаревца.
У представи играју Јасмина Димитријевић као Едит Пјаф и глумци: Чедомир Штајн, Ненад Вулевић, Ивана Недељковић, Лара Симић, Јелена Цвијетић, Маја Софронијевић, Дарко Бјековић, Александар Трмчић и Предраг Пауновић. Сценографију потписује Дејан Пантелић, костимографију Соња Которшевић, препев песама Јасмина Димитријевић, музички аранжман Габор Ленђел а кореограф је Ирина Митровић.

www.joakimvujic.com